„Trinaesto baltimorsko ubistvo godine 1988. na uglu ulica Gold i Eting dopalo im je u drugom delu ponoćne smene i bilo je vanredno slabašan slučaj: ubistvo zbog droge – bez svedoka, posebnog motiva i osumnjičenih. Možda jedinu osobu u Baltimoru koja bi imala ikakvog interesovanja za slučaj trenutno utovaruju na mrtvačka nosila. (…) Jutarnje novine neće objaviti ni redak o ubistvu.“

„Homicide. A Year on the Killing Streets“, Dejvid Sajmon

***
Godina 1988. za Baltimor, Merilend, nije bila posebno različita od prethodne ili potonje. Ulice grada na zapadnoj obali sa tada nekih 750.000 stanovnika te su godine izbacile 274 beživotna tela da se njima bave pacovi, mrtvozornici i Odeljenje za ubistva. Baltimor je do danas ostao jedan od najsmrtonosnijih gradova Amerike, postindustrijska distopija na heroinu. U tri decenije izgubio je oko 130.000 stanovnika.

Pa ipak, godina 1988. promeniće jednu drugu istoriju, onu televizijskih serija koje se gledaju iz kauča, daleko od policijskih sirena u mračnim bulevarima. Jer tu je godinu Dejvid Sajmon, reporter za crnu hroniku baltimorskog lista San, proveo sa Odeljenjem za ubistva lokalne policije. Uviđaji, autopsije, ispitivanja osumnjičenih, ispijanje piva uz neslane detektivske šale, sve je to Sajmon sa 28 godina doživeo izbliza.

„Zdravo, ovde Sajmon iz Sana“

Iza mladog novinara bila je serija članaka o Melvinu „Little“ Vilijamsu, heroinskom baronu geta Zapadnog Baltimora koji je pao 1984. Vilijams, o kojem će još biti reči, je u razgovoru sa Sajmonom tvrdio da je do tada prodao droge u vrednosti od milijardu dolara. Ali pre toga je posao novinara bio da dreždi u redakciji od četiri popodne do ponoći i uporno okreće jedan broj telefona – Odeljenja za ubistva. Bilo je to vreme bez PR magova i preterane birokratije, na telefon su se javljali detektivi.

„Odlazio sam za Božić i odnosio im nekoliko boca viskija da im se zahvalim što kao cele godine odgovaraju na moje pozive. 'Zdravo, ovde Sajmon iz Sana. Ima li nešto sada? Okej, hvala, zvaću za dva sata.' Jer nisi hteo da te pobede“, ispričaće Sajmon kasnije. „Nisi hteo da te pobede vesti u 11 ili večernje novine sledećeg dana.“

I tako je Sajmon te 1988. uradio ono što niko dotada nije. Nije da su detektivi Odeljenja za ubistva bili ludi za njim ili da su mu previše olakšavali posao. Jedan ga je svo vreme oslovljavao sa „piece of shit“, ali je onda, posle celovečernjeg zajedničkog izleta u pab, pustio da se vozi sa njim u patrolu. „Ali i dalje si govno“, rekao mu je. Zvučalo je skoro kao kompliment.

Knjiga o toj godini na ubistvenim ulicama (Homicide: A Year on the Killing Streets) je klasik svog žanra, faktografski triler koji je Sajmonu doneo Edgara, prestižnu nagradu za krimiće.

Tmurna svakodnevica baltimorskih detektiva doneće Sajmonu i pozive da piše za televiziju. A to je bilo izazovno za momka iz grada zaboravljenih. Mogao je devedesetih da gleda recimo Law and Order i to ga je strašno jedilo jer tamo ginu bogati belci sa Menhetna pa policajci ispaljuju izveštačene replike. Sve onako kako prosečni Amerikanac zamišlja policijski rad. „Tamo niko nije ubijen jer je jebeno stajao na pogrešnoj autobuskoj stanici“, rekao je Sajmon.

Najveća laž o policiji prikazivana na filmu i televiziji, kaže, je ona kada inspektori dođu na mesto zločina i kažu: „O Bože kakva tragedija“. „Zašto bi to rekli? To je apsolutni bulšit. Kod njih nema negativne refleksije. Postupaju isto kao sestra u urgentnom centru ili lekar ili mrtvozornik ili bilo ko ko radi sa smrtima, gde je smrt valuta.“

Nevidljiva bodljikava žica

Pisao je scenario za „Odeljenje za ubistva“ (Homicide: Life on the Street), mini-seriju „Ćošak“ (The Corner), ali su mu posle mnogo natezanja dozvolili da se razmaše i piše baš onako kako misli da treba tek u scenariju za The Wire (u Srbiji prevedeno kao „Doušnici“ mada bi bukvalno „Žica“ bilo mnogostruko bolje). Mnogi će se još danas zakleti da je ta serija koja je pokupila brojne nagrade  najbolja policijska serija svih vremena, možda i serija uopšte, a to u doba Netfliksa nije mala stvar.

U pet sezona (2002-2008) je Sajmon rasprostro socijalne probleme Amerike, posebno gradova poput Baltimora sa velikom crnačkom populacijom i malo puteva koji vode iz geta. Oštri karakteri likova uslovno podeljenih na dobre i loše. Pomenuti narko-kralj „Little“ Vilijams bio je inspiracija za vodećeg negativca, ali je i lično glumio sveštenika u dve sezone – kad je, je li, izašao sa robije. Nekoliko pravih policajaca koje je Sajmon upoznao u Baltimoru takođe je imalo manje uloge.

Sajmon je radio zajedno sa Edom Barnsom, bivšim policajcem koji je uhapsio Vilijamsa. Njihovo iskustvo bilo je neprocenjivo. „Ne možete videti bodljikavu žicu oko Zapadnog Baltimora, ali ona je tamo u socijalno-ekonomskom pogledu, tamo je i tamo je bila generacijama. Tako da, znaš, svako je morao biti portretiran kao čovek. Morao sam da brinem o svakom karakteru sve do dilera droge“, rekao je Sajmon.

Videli smo grubo lice grada koji živi od jednog do drugog ćoška na kojem se diluje droga. Policijski posao tamo? Kao da u Birmingemu, Alabama, pokušavaš da sprečiš ljude da rade u industriji čelika. „To je bukvalno to što biste rekli ljudima tokom ratova oko tržišta droge u pojedinim četvrtima Baltimora. To je za njih bila jedina fabrika koja radi.“

„Nisam zainteresovan za zabavu“

U vreme torenta i video-platformi The Wire je serija koja se nemilosrdno bindžuje – gleda mnogo epizoda jedna za drugom. Jer sirova radnja teško pušta gledaoca, jer nije svaka epizoda za sebe kao u limunadama pravljenim za masovnu publiku već se sezone redom bave drogom, propalim školstvom, prevrtljivim medijima, korumpiranom politikom…

Sajmon je gurao prst u ranu. Barak Obama je bio veliki fan. Neki konzervativci pak nisu do danas shvatili o čemu se radi – osećali su se potvrđenim jer je serija prikazala da se tamo neki crnci ubijaju međusobno oko droge.

Sajmona nije zanimalo da juri kvote gledanosti i to je seriji skoro došlo glave. Ipak, HBO je imao sluha. „Nisam zainteresovan za zabavu (entertainment). Doduše, ono što pravim mora biti zabavno, inače me više ne bi pustili da radim. Ali ako sam na kraju proizveo zabavni sadržaj koji nije vredan političkog suočavanja, onda sam protraćio vreme“, rekao je autor.

I danas ga nerviraju svi ovi CSI trendovi na televiziji, svi ti upeglani naučnici, profajleri, vidovnjaci što rešavaju slučajeve, stereotip da je analiza DNK svemoćna. „Ubistva se rešavaju tako što kreneš ulicom i pričaš sa svima. Podigneš prave ljude, pričaš sa njima iznova i pokušavaš da ih nagovoriš da ti kažu malo više istine nego što žele, a onda sa tim što imaš vidiš da li možeš da potkrepiš slučaj. Ako si uradio dobro mesto zločina, ako si nešto prikupio, ako si razvio osumnjičenog, tek onda sva ta nauka može da pomogne.“

Ako ništa drugo, The Wire je raskrinkao mejnstrim policijske serije kao previše našminkane i predaleke od istine. Ko se jednom navukao na Sajmonovo pisanje više nikad ne može da gleda limunade sa uštirkanim detektivima. Prava stvar je samo na ćoškovima Baltimora.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android