Hanelore nije ni slutila ko bi mogao da joj zvoni na vrata u rano prepodne. Decu je tek poslala u školu i upravo se spremala za kupovinu. Srce joj je stalo kada je otvorila vrata i ugledala dva policajca. Njen muž je bio na službenom putu i trebalo je da se vrati tek uveče.

„Žao nam je, gospođo“, rekli su... Tog jutra je njen suprug preminuo u hotelu, koliko su tada znali da joj kažu, od infarkta ili moždanog udara. Imao je samo 37 godina.

Mladi bračni par je pre toga lepo živeo. Suprug je bio menadžer u jednoj porodičnoj firmi srednje veličine i njegov šef je u njega polagao velike nade. Nije štedeo ni sa premijama za dobro sklopljene poslove jer je znao da mladi ljudi sa dvoje dece imaju velike troškove. Iako nisu poticali iz imućnih porodica, samo on je radio: upoznali su se kao studenti, , kao što to često biva, ona je zatrudnela i prekinula studije hemije. 

Počeli su da stvaraju mali imetak. Najpre su kupili i uredili kuću u predgrađu Kelna. Potom su počeli da razmišljaju o kupovini kućice u Španiji – zapela im je za oko za vreme letovanja kada im je ponudio tamošnji trgovac nekretninama. Jeste da je trebalo renovirati, ali se nalazila na prelepom mestu. Cena je bila povoljna jer je u Španiji još bila kriza i njen suprug je odmah počeo da kuje planove o podizanju još jednog kredita u Nemačkoj. Ona je bila sumnjičava, ali je prihvatila njegovu argumentaciju da će, kada kriza prođe, kućici u Španiji da se bitno poveća cena. Bio je uveren da oni mogu da podnesu teret novog kredita iako su imali dvoje dece i samo jednu – njegovu – platu.

Kad ti krene loše…

Sada, kada je ostala sama, ništa više nije išlo kako treba. Skrhana teškim gubitkom, Hanelore je iskusila i staru istinu: dok vam dobro ide, imate i mnogo prijatelja. A u nevolji često odjednom više nema nikoga ko bi bio spreman da pomogne.

Najpre je razočarao njihov advokat – inače suprugov prijatelj iz detinjstva. Sam je ponudio da preko advokatske kancelarije za koju radi sredi posao sa kućom u Španiji. Sa njom je zapravo bila povezana sudska parnica – jedan sused je tvrdio da je prethodni vlasnik pomerio granicu imanja. Ništa dramatično, sve će biti rešeno nagodbom, tvrdio je advokat.

Nekoliko meseci posle sahrane, dobila je pismo te advokatske kancelarije kojim joj je saopšteno da, posle završene ostavinske rasprave, okončavaju saradnju sa njom – iako spor oko kuće u Španiji još nije bio završen. Ispostavljen joj je i račun od gotovo 14.000 evra.

Hanelore je shvatila da je bila naivna: razgovori sa „prijateljem“ advokatom u poslednje vreme nisu zvučali baš srdačno. Bezmalo istog dana kad joj je izjavio saučešće, dao joj je neke savete koji su joj tada izgledali kao izdaja uspomene na njenog supruga. Na primer, da razmisli o podnošenju tužbe protiv njegovog poslodavca, jer bi smrt njenog supruga mogla da se tumači kao smrt na radnom mestu – pa bi tako možda mogla da se izvuče neka dodatna suma. Potom joj je savetovao da ne prihvati nasledstvo jer su ga činili većinom dugovi. U tom slučaju bi naslednici mogli da postanu njihova maloletna deca, pa bi tu moglo da se nešto zabašuri u svođenju računa sa bankom. A sve vreme je i sumnjala da advokat zapravo može da jevtino prigrabi onu nesrećnu kuću u Španiji.

Odiseja počinje

Nije želela da njena deca naslede dugove. Htela je da ih zaštiti, makar sama nemala nikakvih prihoda. Kuća u Kelnu je bila pod dvostrukom hipotekom; kuću u Španiji nije mogla da proda dok se tamošnja parnica ne završi. Na računu u banci je već odavno imala veliki minus. Posle troškova oko pogreba, trebalo je nastaviti sa plaćanjem računa koji su stizali svakog meseca, a ušteđevina je odavno presahla.

Tako se našla u istom ambisu sa još oko sedam miliona prezaduženih građana Nemačke (podatak iz 2018). Ti ljudi svojim prihodima ne mogu da pokriju sve troškove života. Najviše njih nikada nije moglo ni da sanja o kući u Španiji. A među njima je zastrašujući broj mladih: gotovo svaki sedmi mladić ili devojka u Nemačkoj, kako je u martu pisao magazin Špigel – prezadužen je.

Na listi dugova na prvom mestu su ubedljivo neplaćeni računi za mobilni telefon. Najnoviji modeli se nude za samo nekoliko evra mesečno, a cene razgovora i interneta su obično u drugom planu. Ugovori se sklapaju za nekoliko minuta.

Potpis na takvom i sličnim ugovorima se sticanjem punoletstva pretvara u čarobni štapić koji obezbeđuje kreditnu karticu, i omogućava kupovinu preko interneta, lako i brzo... Uz to treba platiti piće kada se izađe sa prijateljima, a i roditelji očekuju da se počev od prve pripravničke plate odvaja nešto za troškove domaćinstva.

Svima izgleda da i prezaduženost nije tragedija. Privatan bankrot – službeni izraz glasi: potrošačka nelikvidnost – stanje je koje u slučaju prezadužnosti može da se prijavi državi i potom se reguliše pet godina sa idejom da se posle tog roka ponovo krene u normalan život. Prosečna prezaduženost mladih koji prijave privatni bankrot iznosi 8000 evra, a kod odraslih je prosek  32.000 evra.

Procedura privatnog bankrotstva

Da bi se ušlo u privatni bankrot, potrebno je zatražiti taj postupak pri nadležnom sudu. Posle svega nije nimalo lako vratiti se u „normalan“ život. Pet godina je za mlade ljude čitava večnost – vreme koje nikada neće moći da nadoknade.

Ne samo što dotična osoba mora da prezentira realističan plan za otplaćivanje dugova, nego sud odlučuje i koliki sme da bude maksimalan iznos koji sme da joj ostane na raspolaganju. To je obično nešto više od hiljadu evra mesečno; od te sume se mora platiti sve: i stan, i računi. S obzirom na troškove života u Nemačkoj, to nije nimalo lako.

Sa odlukom suda nema šale. vaša finansijska privatnost više ne postoji. Ako pokosite travu komšiji i on Vam da 20 evra „na ruke“, to može da vam stvori probleme. Ako se na vašem računu vidi da ste kupili nešto što zapravo ne možete sebi da priuštite, to može da Vam stvori još veće probleme. A odmor i putovanja više ne dolaze u obzir. Treba raditi i otplaćivati. Nadležni službenici odlučuju o tome šta je u vašoj privatnoj imovini luksuz i donose odluke o zapleni i prodaji te imovine. Tako je, na primer, pažnju javnosti nedavno izazvala njihova odluka da prodaju psa jedne porodice iz Kelna. Nastale su velike diskusije o tome koliko su takve odluke primerene.

I stručnjaci smatraju da su nemački propisi previše oštri i zapravo nepotpuni. Jer, pogotovo u slučajevima kada neko iz srazmernog građanskog blagostanja upadne u beznadežne dugove, to se najčešće dešava u pokušajima da se zasnuje neka samostalna delatnost. Ali, za stečaj firmi važe sasvim druga pravila i za sada nema načina da se on poveže sa privatnim bankrotom.

Postupak nije nimalo prijatan i to je jedan od razloga zbog kojih se broj slučajeva prijavljenog privatnog bankrota u Nemačkoj smanjio. Dok je 2010. godine bilo nešto manje od 140.000 takvih slučajeva, prošle godine ih je bilo oko 89.000. 

Hanelore je odlučila

Hanelore je ušla u taj postupak. Nije bilo drugog načina da zaustavi reku računa i opomena banke. Dvadeset četiri sata dnevno još više nisu bila dovoljna da se stara o deci, da pokuša da reši sva „imovinska pitanja“ i da traži manji stan i nekakav posao. Počela je da je muči depresija.

Stvar je zapela već na samom početku. Da bi počeo postupak privatnog bankrota, trebalo je da podnese sudu pismeni dokaz da je pokušala da se nagodi sa poveriocima i da to nije uspelo. Pokušala je da razgovara sa bankom, i ponudili su joj nešto nižu ratu za kuću, ali nije znala gde bi zaradila novac i za to. Još nije uspela ni da skupi snagu da pozove poverioce – i račun advokatske kancelarije joj još uvek stoji na stolu.

Sudski službenik je posavetovao da, pre nego što podnese zahtev za ulazak u privatni bankrot, potraži stručnu pomoć. U Nemačkoj tu pomoć pruža čitav niz organizacija, od udruženja potrošača pa do crkvenih zajednica. Hanelore se zaputila na razgovor, ali je dočekalo iznenađenje.

Nakon što su pregledali dokumentaciju koju im je pokazala, rekli su joj: dalje ruke od potrošačke insolventnosti, to nije za Vas. Taj postupak nameće previše ograničenja a u Vašem slučaju nije sve baš tako crno. Hanelore jedva da je mogla da poveruje u to jer joj je budućnost izgledala potpuno beznadežno.

Ona je zapravo izuzetak jer spada u mali broj ljudi koji tako brzo odlučuju da na taj način reše veliki problem.

Veliki broj ljudi gaji nadu da će se „stvari nekako srediti“ i kada shvate da su dugovi narasli do neslućenih razmera – već je kasno. Posebno među ljudima slabijeg obrazovanja postoji neka vrsta izbegavanja da se suoče sa istinom – da žive iznad svojih mogućnosti. A tu je i velika nelagodnost koju osećaju pri pomisli da će morati da provode dosta vremena u kontaktima sa službenicima suda, ili poveriocima, ili bankama.

Veoma čest razlog prezaduženosti u Nemačkoj je, kao i u Hanelorinom slučaju – kupovina nekretnina na kredit. I tu se mnogi uzdaju više u naklonost sudbine i da će se stvari srediti same od sebe, pa čak i u slučaju da je plaćanje predviđenih rata potpuno nerealno. I banke prvo gledaju svoj interes. Nije preterano teško dogovoriti sa bankom reprogramiranje duga. Tako su i Hanelori odmah ponudili manju ratu, ali uz mnogo dužu otplatu, pri čemu se smanjuje otplata glavnice, već se plaća gotovo samo kamata – a dug se ne smanjuje...

Epilog…

Za epilog priče o Hanelori je još prerano; njen suprug je preminuo tek prošlog proleća. Ali se nazire kraj nevoljama: savetnik za privatnu prezaduženost (u Nemačkoj takvi savetnici ne uzimaju novac od klijenata, već ih plaća država) izdejstvovao je da joj se ostavi malo vremena za prodaju kuće. Cene nekretnina u Kelnu stalno rastu, pa bi Hanelore na kraju čak mogla da završi i u malom plusu. Da nije dobila to „malo vremena“, sud bi prodao njenu kuću po kratkom postupku, licitacijom, pa bi sena bila mnogo manja – to zna i banka. Naravno da će nestati sav novac koji su ulagali u uređenje i nameštaj, ali sa tim će moći da živi: već se preselila u manji, iznajmljen, stan.

Bilo je dobro što nije poslušala savet advokata da tuži poslodavca preminulog supruga, jer je baš taj poslodavac sada zaposlio nju. Plata joj nije velika – sa završenom srednjom školom je mogla da dobije samo radno mesto „stručne sekretarice“, ali šef firme joj je omogućio i fleksibilno raspolaganje radnim vremenom, što je Hanelori omogućilo da nastavi studije.

A pravnica savetodavnog ureda za prezadužene je porazgovarala i sa advokatskom kancelarijom njihovog nekadašnjeg „prijatelja“, i to sa starijim partnerom firme. Pominjala je etiku struke i mogućnost žalbe advokatskoj komori, ali su se brzo sporazumeli da se ne mora ići tako daleko. Šef je obećao da će završiti posao oko kuće u Španiji i da će je dati na prodaju uz uobičajenu proviziju u branši, uz mogućnost da na taj način finansira i onaj račun od 14.000 evra – Hanelore, kako stvari stoje, neće morati da ga plati.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android