Za one koji se ne sećaju da podsetimo: kraj 2017. godine umnogome je ličio na kraj 2018. godine kada su odnosi EU i Zapadnog Balkana u pitanju. Šefica EU diplomatije pozvala je premijere zemalja regiona na pretpraznični sastanak u Briselu koji se završio porukama o odlučnosti i interesu svih za jačanjem saradnje, dobrosusedskih odnosa i regionalnog razumevanja. Razlika je u tome što je tada Federika Mogerini napredovanje Zapadnog Balkna na putu evrointegracija stavila među prioritete EU za 2018. godinu.

”Sledeća godina je vrlo važna za region. EU pojačala svoj angažman sa Zapadnim Balkanom, sa svim partnerima u regionu. U tom smislu očekuje se isto jači angažman od strane tih partnera u oblasti reformi”, glasio je zvaničan stav Brisela.

U 2018. godinu ušlo se sa istorijskom ”jasnom vremenskom odrednicom” predsednika Evropske komisije Žana Kloda Junkera o ”uspešnom pristupanju Srbije i Crne Gore EU do 2025. godine”.

Da su upozorenja analitičara da se treba čuvati ”velikih priča koje se na kraju ne prevedu u konkretna dela i naprave štetu” bila opravdana počelo je da se vidi već na proleće kada je Evropska komisija izašla sa Strategijom verodostojne perspektive proširenja i pojačanog angažamana EU na Zapadnom Balkanu.

”Istorijski datum” je tako postao ”okvirna vremenska odrednica”, perspektiva proširenja je prevashodno stavljena u ruke zemlja Zapadnog Balkana dok je sama EU obećala da će da ostane ”verostojna, čvrsta i fer” i da pojača svoju politiku u cilju podrške transformativnim procesima u regionu.

Kroz aprilsku Strategiju i tzv ”paket proširenja” najavljena je mogućnost daljeg napretka Srbije i Crne Gore u pristupnim pregovorima, preporuka za otvaranje pregovora sa Tiranom i Skopljem, mišljenje o zahtevu BiH za članstvom, napredak Prištine kroz SSP, intenziviranje rada na rešavanju bilateralnih pitanja na prvom mestu između Beograda i Prištine i Skoplja i Atine. U najavi je bio i ponovo ”istorijski”, posle pauze od 15 godina, samit EU i Zapadnog Balkana.

 Kako je ”proširenje” (p)ostalo ”usidravanje”

Samit EU Zapadni Balkan organizovan je u maju 2018. godine u Sofiji. Posle samita iz Soluna 2003. godine to je trebalo da bude prilika za jasnu potvrdu EU bućnosti regiona odnosno jasnu posvećenosti zemalja Zapadnog Balkana evrointegracionim reformama.

Udarna vest sa samita ticala se proširenja, ali ne u očekivanom kontekstu. Predsednik  Francuske Emanuel Makron jasno se založio za odlaganje proširenja do sprovođenja unutrašnje reforme EU dodavši da je ”poslednjih 15 godina pokazalo put slabljenja Evrope svaki put kada bi došlo do proširenja”. Prethodnu već razvodnjenu ”vremensku odrednicu 2025. godine” Makron, ali i drugi lideri EU, među kojima i nemačka kancelarka Angela Merkel, ponovo su udaljili od Zapadnog Balkana.

”Partneri” u regionu, pri čemu se ”države Zapadnog Balkana” izgubile zbog inistiranja Madrida na nepriznavanju nezavisnosti Kosova, još jednom su dobili formulaciju ”nedvosmislene podrške njihove evropske perspektive” koju je francuski predsednik čak i preimenovao u ”usidravanje regiona sa i ka EU”.

Skoplje i Tirana i dalje ”na ledu”

Za to vreme zemlje Zapadnog Balkana ”ključnu godinu” za napredak ka EU i nedvosmisleno vraćenu pažnju Brisela i zemalja članica na region nisu iskorištile gotovo ni za šta.

Časne izuzetke možemo naći u potpisanom, ali još ne primenjenom Prespanskom sporazumu kojim bi trebalo da je rešena dugogodišnja blokada Skoplja od strane Grčke zbog spora oko imena i u sporazumu o demarkaciji granične linije sa Crnom Gorom koju je uz suzavac ratifikovao Parlament Kosova.

Makedonija je na osnovu rešavanja decenijskog problema za Grčkom dobila poziv da praktično postanje sledeća zemlja članica NATO ”do 2020. godine”, ali je i dalje ”na ledu” od strane zemalja članica kada se radi o otvaranju pristupnih pregovora sa EU. Sa takvim rezultatom premijer Makedonije Zoran Zaev  naglašava da je njegova zemlja primer ”uspešne priče” politike proširenja u regionu.

Ni Albanija nije dobila ”zeleno svetlo” od Saveta EU da otvori pregovore o članstvu. Odluka o tome pomerena je iz ”ključne 2018. godine” za jun 2019. godine.

Crna Gora i Srbija ”usporeni” lideri evrointegracija

Lideri procesa pristupanja EU, Crna Gora i Srbija, su tokom 2018. godine otvorile samo dva odnosno četiri pregovaračka poglavlja od po 35 poglavlja koliko imaju obe zemlje.

Pogorica sa skorom od 32 otvorena od kojih 3 privremeno zatvorena poglavlja očekuje da bi pregovore o članstvu mogla da završi u naredne četiri godine. Beogradu bi, sa druge strane, ako nastavi ovim tempom, bilo potrebno još četiri godine samo da otvori sva pregovaračka poglavlja kojih za sada ima duplo manje otvorenih od Crne Gore.

Pored istih problema koje dve zemlje dele na putu ka EU kao što su vladavina prava, Beograd je dodatno otišao korak unazad u 2018. godini zbog novih tenzija sa Prištinom koje su praktično blokirale dijalog dve strane o svebuhvatnoj normalizaciji odnosa što je prvi među uslovima za svaki dalji napredak na EU putu kako Srbije tako i Kosova.

Iako ima dobre ocene od EU za svoju ekonomsku reformu i pozitivnu ulogu u regionalnim odnosima Srbija je suočena sa kritikama kad su u pitanju reforma pravosuđa, borbe protv korupcije i organizovanog kriminala i slobode izražavanja što se ni u 2018. godini nije promenilo ni u Srbiji niti u drugim zemljama regiona.

BiH i Kosovo ”tradicija” kašnjenja i loših ocena

Kosovske vlasti su u 2018. godini dodatno iziritirale EU, ali i NATO, odlukama o uvođenju tarifa od 100 procenata na robu iz Srbije i BiH i usvajanjem zakona o transformaciji vojnih snaga.

I dok je Priština ”gluva” na zahteve EU da poštuje Sporazum o slobodnoj trgovini, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju kao i, u slučaju vojske, sopstveni Ustav, zemlje članice EU ostaju takođe ”gluve” na zahteve Kosova da se njihovom građanima odobri vizna liberalizacija uz obrazloženje da jedino još oni na Zapadnom Balkanu ”žive u getu” iako su ispunili sve tražene uslove za slobodno putovanje u šengensku zonu.

BiH je i u 2018. godini nastavlja ”tradiciju” kašnjenja i loših ocena. Ovogodišnji izveštaj Evrooske komisije o BiH ponovo ukazuje na sporost reformskog procesa u zemlji i nepromenjene strukturne probleme koje se vide kao prepreka za napredak BiH. EU i dalje čeka da od BiH dobije konkretan dokaz odlučnosti i rada koji je do sada ili ”potpuno izostao” ili ”došao sa velikim zakašnjenjem”.

U Briselu kao pozitivan pomak u BiH u 2018. godini vide činjenicu da  je zemlja predala odgovore na Upitnik Evropskoj komisiji uz koju ide i neslavan rekord da je Sarajevu trebalo 14 meseci da usalglasi prvu rundu odgovora, dok je Srbija to uradila za dva, Hrvatska za tri, a Makedonija i Albanija za po pet meseci.

Sa druge strane, za BiH, bar prema rečima zamenika ministra spoljnih poslova Josipa Brkića, poziv NATO za aktivaciju MAP-a je ”najpozitivnija integraciona vest u 2018. godini”. Sevrnoatlantska alijansa je ovaj svoj potez i pored neispunjenih uslova BiH objasnila kao ”pružanje ruke pomoći” državi u procesu ispunjavanja reformi. EU je i ovu 2018. godinu završila pozivom za formiranje vlasti na svim nivoima posle izbora i intenziviranje rada na reformskoj agendi medju kojima se ponovo insistira na izmeni izbornog zakona u BiH.

Šta očekivati od 2019. godine?

Kako se u 2018. godinu ušlo uz velika očekivanja, tako se 2019. godina dočekuje sa upadljivom zebnjom kada je politka proširenja u pitanju. Pažnja EU koju je Balkan imao tokom 2018. godine biće ponovo prebačena na Bregzit koji bi trebalo da se ozvaniči 29. marta sledeće godine.

Već u maju 2019. godine EU očekuju izbori za Evropski parlament, a do početka novembra trebalo bi da počene sa radom i novi saziv Evropske komisije na čelu sa novim predsednikom i budućim šefom diplomatije EU. 

A poznata je stvar da pitanje proširnja nije popularna tema u EU pogotovo u vreme izbora. Iako izgleda da je momentum prošao, a region nije iskoristio datu šansu, poznata je i činjenica da se na Zapadnom Balkanu stvari često dešavaju ”uprkos” i ”neočekivano”. Možda nas region ovoga puta iznenadi, pozitivno, u inat.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android