DW: Gospodine Zaracin, jednom je neko rekao da je proširenje EU kao obezglavljeno pile – još trči, ali je zapravo mrtvo. Slažete li se?

Manuer Zaracin: Ne. Proširenje EU je svakako imalo teža i bolja vremena. Mislim da je trenutno u različitim zemljama koje čekaju na proširenje prisutna veoma jaka dinamika i da je opredeljenje važnih evropskih država za proširenje verodostojno. Kao Hamburžanin mogu da kažem i da obezglavljeni mogu puno da urade. Ko zna legendu o Klausu Štertebekeru, zna o čemu pričam (hamburški pirat kojem je navodno glava odrubljena 1401. uz obećanje da će preživeti svi njegovi kompanjoni pored kojih prođe obezglavljen. Po legendi je nakon što mu je glava odsečena prošao pored jedanaest svojih ljudi, ali je gradonačelnik prekršio obećanje i sve ih pogubio, prim. red).

Ali iskreno, sve i da su balkanske zemlje sada spremne za EU, nema raspoloženja za proširenje. I obratno, da postoji velika volja za proširenjem, zemlje Zapadnog Balkana ni izbliza nisu spremne.

Proces proširenja se najpre zasniva na tome da se pristupi reformama i onda imate drugačije argumente za proširenje nego sada. Raspoloženje za proširenje, prema mom mišljenju, nije tako loše kako mnogi tvrde. Proširenje je i dalje jedna od najuspešnijih politika EU. Pitanje je da li je i pri ranijim proširenjima vladalo baš sjajno raspoloženje u EU. Ne brinem oko toga – ako ima rezultata, proširenje neće propasti zbog nespremnosti EU.

Šta vrede te reči kada moćni francuski predsednik Makron kaže da EU prvo mora da reši svoje probleme pa tek onda da razmatra proširenje?

Agenda iz Soluna je jasna. U Sofiji je, uz pristanak francuskog predsednika, još jednom podvučeno da sve države Zapadnog Balkana imaju pristupnu perspektivu. Jasno je da EU mora da uradi svoje domaće zadatke, to je i u interesu država Zapadnog Balkana. Na posletku, one hoće da postanu članice Unije koja funkcioniše. Te dve stvari ne treba suprotstavljati. Gospodin Makron je probudio takav utisak što smatram politički pogrešnim i kratkovidim.

Pomenuli ste obećanje iz Soluna, od toga do samita u Sofiji prošlo je petnaest godina, to je dug period. Šta je pošlo po zlu u tih petnaest godina?

Najpre, tada je to bilo hrabro obećanje, a EU je do tada imala dobra iskustva sa hrabrim obećanjima. Ali pristupni proces je postao komplikovaniji jer je Evropa tu postala pažljivija. To je i logično jer se Evropa dalje razvijala i više reformi je potrebno za pristup. Greška je svakako što mi delimično nismo pratili situaciju detaljno i nismo pokazali dovoljno angažmana. Potrebna je jasna privrženost EU regionu kako ne bi bilo nikakve sumnje da li se tamošnji napori isplate.

Da li današnjim kandidatima na naplatu stižu Rumunija i Bugarska?

Verujem da je u interesu samih zemalja da pravovremeno krenu u reforme koje u slučaju Bugarske i Rumunije ni u trenutku pristupanja nisu bile dovoljno sprovedene. Svakako da je EU naučila iz grešaka, ali to nije loše, učiti iz grešaka kako se ne bi ponovile.

Mnogi se pitaju da li je EU zbilja nešto naučila. Često se upravo od podržavaoca EU u regionu čuje da se previše vodi računa o političkim pitanjima – poput kosovskog pitanja, pitanja imena Makedonije ili međuetničkim tenzijama u BiH – a manje o vladavini prava ili slobodi medija. Kako Vi to vidite?

Ne mislim da je tako. Neki akteri u regionu se možda nadaju političkim popustima ako rešavaju takve teme, ali niko neće ući u EU bez ispunjavanja kopenhaških kriterijuma.

Nedavno ste bili u Beogradu i pričali sa tamošnjim moćnikom Vučićem, koji tom prilikom dao lepe izjave. Kako je pričati sa nekim ko inače drži pravosuđe i medije pod strogom kontrolom, ne trpi kritiku u zemlji i stvara partijsku državu?

U principu uvek pričamo sa svim partnerima. U Beogradu smo pričali sa predstavnicima Vlade, sa predsednikom, ali i predstavnicima opozicije, civilnog društva i kritičkim medijima kako bismo stekli kompletnu sliku. Rekli smo gospodinu Vučiću, i tu smo bili saglasni, da su funkcionalna pravna država i živa demokratija veoma važni za Srbiju i uslov za proces proširenja. Mislim da nema sumnje da su to preduslovi. Čuli smo naravno koje su kritike na njegov račun na licu mesta. Mislim da moramo ostati u otvorenom i iskrenom dijalogu. Klasična uloga EU je da pokuša da pruži prilog promenama, i mislim da to može uspeti u Srbiji.

Naši čitaoci često bacaju sve Nemce u isti koš, Vi ste međutim opozicioni političar iz redova Zelenih. Mnogi Vučićevi kritičari koji duže od njega zastupaju ideju o ulasku u EU prebacuju nemačkoj politici podršku koju pruža Vučiću. Recimo nemačka kancelarka ga je već dva puta primila usred izborne kampanje u Srbiji. A sve to, smatra se, jer je on taj koji ide ka priznavanju nezavisnosti Kosova. Da li je to tačno?

Moram reći da ukupna nemačka politika želi da proces normalizacije između Kosova i Srbije što brže odvede do rezultata koji unapređuju put Srbije i Kosova ka EU. Tu je državni predsednik važan akter koji se ne može ignorisati. Unutrašnja situacija u Srbiji, u pogledu vladavine prava i demokratije, jednako je važna. Zato Srbija po mom mišljenju tu mora da postigne rezultate, a da istovremeno napreduje proces normalizacije. Kada i kako se gospođa Merkel sastaje sa Vučićem, i koliku ulogu igra partnerstvo njihovih stranaka ja ne mogu da ocenjujem…

Zašto ne možete? Vi ste opozicioni političar. Nije uobičajeno primati u posete strane političare koji su usred izborne kampanje?

Morate da pitate gospođu Merkel koja joj je motivacija bila.

Vi nemate mišljenje o tome?

Ne mogu da kažem šta je njena motivacija. Vi hoćete da čujete od mene iz kog razloga je gospođa Merkel to radila, ali za to morate nju da pitate za objašnjenje.

U jednome je srpska vlast potpuno u pravu. Kosovska strana nije ispunila obaveze preuzete u Briselskom sporazumu 2013. i još nije formirala Zajednicu srpskih opština. Zašto tu nema pritiska iz Nemačke?

Ima pritiska iz Nemačke na obe strane da ponovo daju zamah procesu normalizacije. Ima raznih tema koje su sporne. Mi smo u Beogradu insistirali recimo na temi energetskog partnerstva kao što smo na Kosovu jasno rekli da se nadamo formiranju Zajednice srpskih opština kao što je predviđeno u Briselskom sporazumu. Obe strane veruju da moraju da sačuvaju džokere u rukavu, a mi se nadamo da će sve što pre biti izneto na sto.

Evropska komisija preporučuje otvaranje pregovora sa Makedonijom i Albanijom. Vi ste taj korak pozdravili iako mnogi u EU smatraju da je preuranjen.

Mi smo za to da se Evropski savet u junu za to založi, ali ne mogu da obećam da će se to desiti. Treba sačekati.

Imaju li Bosna i Kosovo pravu evropsku perspektivu s obzirom na političke blokade?

Principijelna perspektiva postoji. Ali u trenutnoj situaciji ta perspektiva nije zrela da bi moglo da se počne sa pregovorima. Sledeći korak je vizna liberalizacija za Kosovo i onda se nadamo rešenju regionalnih konflikata. Za Bosnu će izbori u oktobru biti velika proba. Nadamo se da će sve političke strane u BiH doprineti tome da politički model Bosne tako razvija da principijelna perspektiva postane još konkretnija.

Za kraj, bivši šef diplomatije Zigmar Gabrijel je natuknuo da će se Nemačka potruditi da utiče na Španiju i druge zemlje koje nisu priznale Kosovo tako da ove makar omoguće put Kosova ka EU. Kako to zamišljate?

Nadao sam da će na samitu u Sofiji biti nađene jasnije reči što se toga tiče. Šteta je što gospodin Rahoj nije došao tamo. Mislim da španska Vlada stoji pod velikim unutrašnjepolitičkim pritiskom. Nema gotove strategije kako da se to u kratkom roku promeni.

*Manuel Zaracin, 1982, je političar Zelenih i poslanik od 2008. godine. Član je Spoljnopolitičkog odbora Bundestaga kao i Odbora za EU.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android