Veliki deo intelektualne javnosti u Srbiji smatra da je glavni razlog neuspeha opozicije nedostatak ideja i pravih programa. Enormna količina energije se stoga troši na pronalaženje nekakvog magičnog političkog programa kojim bi se pobedila naprednjačka vlast, ali kako vreme odmiče – a sa njim prolaze i izborni ciklusi – postaje jasno da birače programi skoro uopšte ne zanimaju. Šta onda konačno opredeljuje birače? Na to pitanje teško da jednoznačan odgovor mogu da nađu i magovi političkog marketinga – inače bi ih do sada valjda opozicija angažovala.

Džaba pišete programe

Na prvi pogled bi se reklo da srpski birači prilično površno shvataju izborni proces, jer su umesto programa kriterijumi za glasanje ili lične simpatije i nesimpatije formirane na osnovu tabloidnih hajki, mutne predodžbe o nekakvim politikama, a dosta se kod birača ceni i vickastost – sasvim je sigurno da su pojedine partije i pojedinci dobro prolazili samo zbog komičnih momenata, a ta opaska čak se ponajmanje odnosi na Belog Preletačevića.

Šampion te kategorije je i dalje Srpska radikalna stranka, koja iz nepoznatih razloga među malim, ali stabilnim postotkom birača još figurira kao ozbiljna opozicija. Kao da je ljudima zabavno da neguje tu vrstu političkog folklora. Oslanjati se u takvoj atmosferi na ozbiljan politički program deluje kao raspianje vremena, energije i novca.

Novinar Đorđe Vlajić napominje u razgovoru za DW da sve stranke imaju neke političke programe, ali da njih malo ko čita. „Sve se u suštini svodi na predizborna obećanja. Građani se opredeljuju pre svega prema strankama i njihovim liderima. A dosta važan faktor na izborima je i strah od promene. Bar u Srbiji se na izborima pokazalo da od goreg ima i gore, i zato se sada građani boje da menjaju svoj glas.“

Obećanja važnija od svega

Najupečatljiviji primer relativnog značaja političkog programa je vladajuća Srpska napredna stranka. Ako se ponovo prelista njihova predizborna Bela knjiga, napravljena uoči izbora 2012 godine, tamo stoji da se „SNS zalaže za očuvanje Kosova i Metohije u granicama Srbije, i za Srbiju u Evropi“. Kritičari vlasti smatraju da je potpisivanjem Briselskog sporazuma SNS praktično odustala od očuvanja Kosova u granicama Srbije, a te optužbe su samo pojačane nakon poziva Aleksandra Vučića na „unutrašnji dijalog“ o Kosovu.

No, isto tako se ne može reći da SNS nije biračima pružila priliku da je kazne zbog eventualnog nepoštovanja sopstvenog programa, ali se to na dvojim vanrednim izborima te jednim predsedničkim nije desilo – istraživanja navodno čak pokazuju porast popularnosti naprednjaka. Da li to znači da su za pobedu na izborima najvažnija olaka obećanja i oportunistički stavovi?

Đorđe Vuković iz CESID-a smatra da „takva mogućnost svakako postoji, ali da nakon izvesnog vremena nešto ipak mora da se ispuni. U celom procesu vladajuća stranka je u stanju da nešto od toga što je obećavala ispuni, a drugi deo su neispunjene nade. Svaki politički izbori su na neki način upravljanje nadama a ne realnošću“.

Još jedan argument u prilog tezi da su politički programi sporedna stvar je i činjenica na koju upozorava Đorđe Vlajić: „Od uvođenja višestranačja u Srbiji vlast se smenjuje onda kada se uruši sama od sebe. Tačnije, kada iscrpi sve svoje resurse, kada se dovoljno kompromituje da joj više niko ne veruje i kada politička manipulacija i lažna obećanja postanu toliko očigledni da je pad sa vlasti neminovan.“

Ko sprovodi čiji program?

Sve to zajedno je obeshrabrujuća poruka svima koji misle da će pažljivo pripremljenim programom postići uspeh na izborima. Ako se sa druge strane pogledaju ideološke naklonosti srpskih birača, vidljivo je da oni ispod sloja nacionalizma imaju velike simpatije za socijaldemokratske opcije, ili za manje-više leve ideje. Međutim, da bi stvar bila još komplikovanija nije svejedno ni ko te ideje zastupa.

Neke stranke poput SPS vole da se predstavljaju kao levičarske, na šta bi se verovatno nasmejao i Ivica Dačić, lider socijalista. Socijalisti nisu ni trepnuli na brojna kršenja radničkih prava, a već je postala legendarna njihova izjava da su penzioneri na neki način sami krivi za smanjenje penzija jer su većinom glasali za SNS; u vreme smanjenja je SPS inače bio deo naprednjačke vlade. Neke druge partije su, recimo, uoči prošlih parlamentarnih izbora napravile tvrd i moderan levičarski program, ali su ostale daleko ispod cenzusa.

Zanimljiva paralela se može povući i između naprednjaka i Liberalno-demokratske partije (LDP). Protivnici vlasti tvrde da naprednjaci do detalja sprovode program LDP-a, ali zbunjujuće deluje što je sam LDP već dugo ispod cenzusa – u parlament se prošli put uvukao tek u tročlanoj koaliciji. Dočim vlast, sa navodno istim programom, ima 60 odsto podrške i skoro nepodeljene medijske simpatije koje, istina, u najvećoj meri mogu da se zahvale kontroli medija.

Kad padne vlast cvetaće programi

Stoga nije lako postići uspeh kod birača kojima naizgled ništa u programskom smislu nije bitno. Smanjenje plata i penzija – nema veze. „Predaja Kosova“ – nije važno. Kriminal i korupcija cvetaju, iako je borba protiv toga bila jedna od ključnih tačaka naprednjačke Bele knjige – nebitno. Represija protiv medija – koga briga? Savamala – nevažna tema...

I na kraju dana opozicione stranke imaju ozbiljnu dilemu: Da li da se zatvore u kancelariju, ili odu na pusto ostrvo, i pišu nekakav genijalni politički program? Ili da se samo skoncentrišu na taktiku, kako da dopru do birača?

Đorđe Vuković ponavlja već razrađenu tezu da će „opozicija teško moći nešto da uradi dok ne dođe do pada vladajuće koalicije“, pre svega do slabljenja popularnosti Aleksandra Vučića. Tada bi se, kaže naš sagovornik, mogli pojaviti pravi lideri, teme i programi. „Do tada ne mislim da će neki program ili neka nova ideja nešto bitno promeniti na političkoj sceni. Dodatni problem opozicije je što ona nema svoju lidersku ili stožernu stranku – sve dok se to ne desi nema tu ništa od promena.“

Đorđe Vlajić ističe da sama tehnika predizborne kampanje ne odlučuju izbore, već da su to opet predizborna obećanja. Ipak, on nikome ne bi savetovao da ide i priča bajke o plati od 1.000 za sve, ili nešto slično, jer je ta vrsta obećanja potrošena. „Ključna stvar će biti da se razbije strah od onih koji su sada na vlasti. Kada se razbije taj strah, i kada ljudi osete da se ništa dramatično neće desiti zbog promene vlasti, to će biti osnov da se nešto politički dogodi i promeni vlast“, zaključuje Vlajić.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android