DW: Ukrajina je pojačala svoju borbu protiv gasovoda Severni tok 2. Danska je, takođe, protiv, dok Sjedinjene Države prete da sankcionišu sve kompanije uključene u projekat. Ipak, partneri projekta u Nemačkoj i Rusiji uvereni su da će uskoro započeti polaganje prvih cevi na dno Baltičkog mora. Dakle, koliko ste sigurni da će projekat biti završen?

Roland Gec: Severni tok 2 će sigurno biti realizovan, ali neće biti u funkciji onoliko brzo koliko bi Gazprom želeo. Prvobitno se očekivalo da će gasovod početi sa radom krajem 2019. godine – u trenutku kada ističe rok desetogodišnjeg ugovora o snabdevanju između Rusije i Ukrajine. Ali ne očekujem da će gasovod funkcionisati punim kapacitetom prvog januara, stoga će Gazprom ostati kratkoročno zavisan od tranzita gasa kroz ukrajinsku mrežu – bar do 2021, ali verovatnije do 2022. ili čak 2023. godine.

Zašto?

Najpre zato što bi izgradnja Severnog toka 2 mogla biti odložena. Danska, na primer, iz političkih razloga ostaje uzdržana kada je reč o dozvoli za izgradnju gasovoda blizu ostrva Bornholm. Ovo bi moglo odložiti izgradnju na nekoliko meseci usled traganja za alternativnom rutom. Štaviše, ukoliko SAD ostanu pri svojim pretnjama sankcijama, neće zaustaviti gasovod, već će otežati finansiranje pogotovo evropskim kompanijama koje pružaju tehničke usluge za projekat, te mogu biti primorane da ponovo razmisle o svom učešću.

Koji je drugi razlog?

Drugi razlog je Evropska gasovodna veza (EUGAL), koja distribuira većinu gasa Severnog toka 2 kroz Nemačku. Očekuje se da prvi deo te veze bude završen do kraja 2019. godine, dok drugi deo neće biti gotov pre kraja 2020. godine. Takođe, biće potrebno i nekoliko meseci pre nego što novi gasovod bude spreman u punom kapacitetu.

Ukrajina se ne slaže sa kratkoročnim rešenjem za tranzit gasa kroz njenu teritoriju. Cilj Kijeva jeste da u potpunosti spreči gasovod, za šta aktivno vodi kampanju u Briselu.

Cilj Ukrajine ne može biti da jednostavno spreči Severni tok 2, zato što ne poseduje legalna, ali ni stvarna sredstva da to uradi. Štaviše, daleko je od realnosti pretpostavka da se o gasovodu mora pregovarati i da se odluke moraju donositi između članica EU. Sa pravne tačke gledišta, Severni tok 2 je ekonomski projekat koji je u skladu sa pravilima Evropske unije o slobodi trgovine i zasnovan je na regulaciji tržišta gasa EU.

Smatrate da se na gasovod ne sme gledati iz političkog ugla?

Skoro svaki infrastrukturni projekat velikog obima je politički projekat – svaki autoput ili aerodrom ima svoje političke posledice. Ipak, one ne određuju prirodu projekta. Na duže staze, Gazprom želi da većinu svog gasa koji izvozi na Zapad transportuje kroz podvodne cevi.

Ali kratkoročno, Gazprom mora da izvozi zalihe preko Ukrajine što znači da Moskva i Kijev moraju da pregovaraju o produžetku sporazuma o tranzitu gasa za period nakon 1. januara 2020. godine.

Da, Gazprom mora da teži ka oba rešenja – kratkoročnom za privremeni period od dve do četiri godine dok Severni tok 2 ne postane u potpunosti funkcionalan, ali i dugoročnom sporazumu. Gazpromu ne bi trebalo da bude u interesu da potpuno prekine snabdevanje gasa preko Ukrajine, koje odlično funkcioniše. Trebalo bi da se suoči sa zadatkom pronalaženja novih rešenja za ugovore kojima bi bilo omogućeno da se barem određena količina gasa prenosi preko Ukrajine.

Ovo bi moglo da se postigne sporazumom dve države, kakav i danas postoji. Međutim, za to postoje male šanse. Štaviše, takva metoda je retko korišćena kada se poredi sa današnjim ugovorima koji se tiču snabdevanja gasom. Drugu mogućnost predstavlja komercijalni ugovor između Gazproma i ukrajinskog državnog operatera Naftogaza, koji je, uostalom, već u procesu privatizacije uz pomoć zapadnih kompanija.

O kojim količinama se govori? Direktor Gazproma Aleksej Miler je spominjao između 10 i 15 miliona kubnih metara gasa godišnje.

To nije dovoljno, stoga ne bi garantovalo funkcionisanje ukrajinske mreže. Prema mojoj proceni, to bi zahtevalo između 30 i 40 miliona kubnih metara godišnje, što je otprilike polovina onoga što Rusija sada transportuje kroz Ukrajinu ka Zapadu.

Smatrate li da će Gazprom pristati na tu količinu s obzirom na to da je potrošio veliku sumu novca na cevi koje zaobilaze Ukrajinu?

Smatram, zato što ukrajinska mreža ima veliku i važnu rezervnu funkciju još neko vreme. Snabdevanje gasom podleže sezonskim fluktuacijama na koje Gazprom mora da reaguje. Čak i kada obe linije Severnog toka budu radile u punom kapacitetu, kompaniji je potrebna rezerva za njen izvoz. U suprotnom, neće biti u stanju da reaguje na porast potražnje u Evropi, što nije u interesu Gazproma.

Šta bi, prema Vašem mišljenju, ukrajinska vlada trebalo da uradi?

Ukrajinski Naftogaz bi trebalo da dođe do realističnog zaključka, a to je da mora da sarađuje sa ruskim Gazpromom još godinama. Trebalo bi da zauzme konstruktivan stav, a ne da bude konfliktan – što je potrebno sa obe strane. Kompanija bi trebalo da se suzdrži od bilo kakve političke retorike i da jasno razdvoji komercijalne i političke interese u svojoj dugoročnoj strategiji.

Nastavak tranzita ruskog gasa bi trebalo da bude u fokusu ukrajinskih ekonomskih interesa, iako je jasno da će politički konflikti za sada da ostanu nerešeni. U pregovorima sa ruskom stranom, Ukrajina bi trebalo da naglasi rezervnu funkciju njihove mreže, ali i skladišta.

Da li smatrate da bi Ukrajina trebalo da se fokusira na održavanje velikih količina gasa umesto na povećanje cena za tranzit gasa?

Ukrajina će pobediti samo ukoliko obezbedi da kroz njene cevi prolazi što je više ruskog gasa moguće, na što duži period. Izgubiće ukoliko pokuša naglo da poveća takse za tranzit kako bi naudila ili čak ucenila Gazprom. To bi jedino moglo voditi neodređenim strategijama Gazproma što bi moglo da dovede do potpune obustave tranzita gasa. Rusija ima sredstva da to uradi, iako bi im naškodilo.

Na kraju krajeva, Ukrajina je obećala da će se povinovati evropskim pravilima koja regulišu energetski sektor i koja jasno zabranjuju proizvoljno povećanje naknada za tranzit na štetu drugih. Ukrajina ne bi mogla da održi takvu politiku u dugoročnom smislu.

*Doktor Roland Gec, 1943, jedan je od najvećih nemačkih poznavalaca Rusije i gasne politike te zemlje prema Evropi. Doktorirao je 1972. na temi sovjetskog formiranja cena, radio na Institutu za istočne u međunarodne studije u Kelnu i u berlinskoj Fondaciji za nauku i politiku.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android