„U danima kao što su ovi, oseća se nova ljubav. Ljubav prema domovini. Ovde želimo da ostanemo po svaku cenu i to iz inata“. Dolores Popović u Skoplju protestuje svakog dana. Dugo je bila skeptična prema protestima. Skoro da je bila ubeđena da ništa ionako ne može da se promeni. Međutim, mišljenje te studentkinje glume promenilo se preko noći.

Prošle godine na ulice je izlazilo sve više učenika i studenata. Razlog je bila vladina politika prema obrazovanju. Dolores tada nije učestvovala na protestima. Sada, kada je videla veliki broj mladih koji maštovitim akcijama protestuju protiv političkog establišmenta, Dolores se zapitala: „Ako mogu da se bore osamnaestogodišnja deca, zašto ne bih i ja?“ Otada je Dolores svake noći u centru glavnog grada Makedonije – rame uz rame protestuje s onima kojima se radi, ni manje ni više, već o životu.

Borba protiv besperspektivnosti

Oni žele radna mesta, perspektivu i šansu za sve. Oni žele stabilnu državu koje trenutno nema. „Borim se za promene. Makedonija, ovako kako funkcioniše, ne nudi budućnost. Bez obzira šta ste završili, posao dobijate samo preko partijske knjižice. Neću da budem ničija sluga. Ne vidim nikakve druge alternative osim protesta“, kaže za DW 22-godišnji student komunikologije Darko Malinovski.

On je uveren da građani protestima mogu da donesu promene – moraju samo da budu dovoljno glasni i da ih bude što više. „Protesti i pritisak dovešće do željenog uspeha“, uveren je Darko. Da se iseli iz zemlje, čemu teži veliki broj mladih, on ni u kom slučaju ne želi: „To ne sme da bude opcija“.

Produžena mladost u Makedoniji

„Makedonija se ne brine o mladima“, kaže Dona Kosturanova, direktorka Omladinskog obrazovnog foruma, jedne od nevladinih organizacija koja se bavi problemima mladih. „Nezainteresovanost države pogoršava problem. Mladi su najmarginalizovanija grupa u društvu“, kaže Kosturanova. Pedeset odsto mladih je bez posla, a teška situacija na tržištu rada i siromaštvo su kod većine njih svakodnevica.

„Zbog toga imamo sindrom produžene mladosti. U Makedoniji je osoba sa 29 godina i dalje student koji živi s roditeljima i koja je nezaposlena. Sve to vodi do apatije i socijalne marginalizacije“, ističe Kosturanova. I iseljavanja. Bilo gde. Bitno je samo otići – na Zapad.

Budućnost je negdje drugo

Tridesetrogodišnji Đorđi sprema se da ode iz zemlje. Već deset godina živi od povremenih poslova. Sada je dosta. „Godine prolaze, a ništa se ne mjenja. Zašto bi trebalo da provodim svoj život u zemlji u kojoj nemam perspektivu? Ne usuđujem se da zamislim pozitivnu budućnost. Na kraju tunela uvek postoji svetlo. Međutim, nemam vremena za gubljenje. Više ne“.

Iako je jednom nogom već napustio zemlju, Đorđi svakog dana odlazi na proteste. „Šarena revolucija“ protiv vladajuće strukture možda je ipak slamka spasa. Poslednja nada.

Isto kao i za Dolores Popović. Ona će i dalje da protestuje. Ona će se, kao i mnogi njeni istomišljenici, i dalje boriti i protestovati. A sve pod sloganom koji je ispisan na jednom plakatu u centru Skoplja: „Protestovati umesto emigrirati“.