To je znak: u Berlinu se na demonstracijama protiv mržnje prema Jevrejima, protiv antisemitizma, okupilo 6.000 ljudi. Samo toliko. Još 1992. je preko milion Nemaca noseći lampione protestovalo u gradovima, selima i mesnim zajednicama protiv rasizma u Nemačkoj. Tada se snažno i uverljivo suprotstavilo mržnji desnih ekstremista.

Ovoga puta bilo je 6.000 ljudi. Okupila se kompletna nemačka politička elita: predsednik, kancelarka, ministri, sindikalci, protestanska i katolička crkva. Svi oni su na taj način izrazili stav protiv strašne mržnje prema Jevrejima, a na poziv Centralnog saveta Jevreja. Iz samog nemačkog društva, iz srca Nemačke, takva inicijativa još nije stigla. To je sramota – isto kao i dolazak malog broja demonstranata.

Nesumnjivo da postoji jaz u percepciji Jevreja, a pre svega u percepciji Izraela. Stanovništvo je kritičnije prema Izraelu nego političari. Iza te potpuno legitimne kritike Izraela vreba arhaičino antisemitsko raspoloženje – na ulici, od strane muslimanskih useljenika, na internetu, kroz obične Nemce.

Jevrejska stvarnost

Ono što se moglo pročitati u antijevrejskom huškanju izraženom u prostaklucima, mržnji i srdžbi, nije samo sramotno i zapanjujuće, već i uznemirava. Zato su demonstracije ispred Brandenburške kapije pravi simbol: Nemačka je odgovorna za holokaust, za šoa (hebrejski: „nevolja“, „veliko uništavanje“), za ubistvo šest miliona evropskih Jevreja. Ovde, u Nemačkoj, protiv antisemitizma se mora nastupati angažovanije, upečatljivije, snažnije i odlučnije nego bilo gde drugde. Nedopustivo je pokušavati da prikaže da je sve u redu.

Na osnovu anketa se procenjuje da je 20 odsto ljudi u Nemačkoj ili antisemitski nastrojeno ili da slede antisemitske stereotipove. To je nažalost više nego pre četvrt veka. To su desničari, levičari, muslimanski useljenici, normalni Nemci iz srednjeg sloja. U Nemačkoj, 75 godina nakon početka Drugog svetskog rata i uništavanja Jevreja, sinagoge još mora da štiti policija. Kao i obdaništa. Jevreji koji nose kipu moraju da računaju s tim da će biti provocirani. Groblja se skrnave. To je deo jevrejske stvarnosti u Nemačkoj.

Ali, uprkos holokaustu, i uprkos antisemitizmu koji se oseća svakoga dana – u Nemačkoj ponovo postoji jevrejski život. Jevrejske zajednice rastu. Jevreji se ne kriju, oni iskazuju samopouzdanje – pa i na demonstracijama u Berlinu. Iskazuju i emocije. Omalovažavanja i pogrde ne prihvataju. Oni su deo nemačkog društva. Oni su pronašli svoju otadžbinu – otadžbinu koja ustaje protiv mržnje prema Jevrejima. I zato je, kako je rekla kancelarka, za jednu republiku borba protiv antisemitizma razumljiva sama po sebi. Otvoreno društvo osuđuje mržnju prema Jevrejima. Ono prezire rasizam.