DW: Kako je proteklo saslušanje u utorak i kakvi su utisci s obzirom na skup podrške koji je bio organizovan ispred suda?

Pavle Terzić: Bilo je nestvarno i kao fantazmagorija koja i dalje traje.

Gavrilo Vučetić: Moj utisak je da su građani pokazali da će se izboriti za svoje pravo na slobodu govora i kretanja i to je nešto što je ovekovečilo skup i saslušanje. Postavili su nam najobičnija pravno-formalna pitanja: da  li ste organizator, kako ste došli na protest, od koga ste dobili megafon. Mi smo rekli da je to bio spontan protest, da je megafon prelazio iz ruke u ruku i da je to mogao da ima svako, jer je više megafona bilo u opticaju. Do nas je došao jednom ili dva puta, pa smo pevali, ali nismo nikakve organizacione radnje vršili putem tog megafona.

Terzić: I rekli smo da nismo mi ti koji su određivali trasu i rutu, nego se narod na licu mesta dogovarao kuda će šetati. Rekli smo da se dešavalo da nam priđe pripadnik policije u civilu da nas pita kuda će se šetati i da bismo uvek odgovarali isto – ne znamo, kuda budu krenuli, mi ćemo za njima.

Ministar policije Nebojša Stefanović ipak tvrdi da ste se vi sami legitimisali kao organizatori?

Terzić: Ta izjava je tragično-farsična, jer koliko se sećam, kada su protesti počeli, ministar je rekao da on zna ko su organizatori protesta, a to nismo bili mi.

Vučetić: I mi smo to rekli i priložili članak iz novina kao dokaz. Ja sam rekao da policija zna da mi nismo organizatori, jer je ministar već rekao ko su i vrlo lako može da se proveri da li smo mi bili s njima u bilo kakvom kontaktu. Tako da ne znam šta je hteo time da kaže, ali njegove izjave su inače vrlo konfuzne i verovatno je hteo da kaže da smo se mi nekako istakli, ali to uopšte ne spada u ono zbog čega nas optužuju. To spada u nešto drugo što se zove verbalni delikt, a to znači da, ako se usudiš da kažeš nešto protiv nekoga na vlasti i da budeš glasan u tome, onda će ti suditi, što je ukinuto ja mislim devedesetih, ali ovim pokušavaju da ga vrate na mala vrata.

A šta ste se to usudili da kažete?

Vučetić: Usudio sam se da ukažem na nešto očigledno, što svima nama smeta, loše je i neizdrživo, a to je stanje u državi i način na koji se sistem ophodi prema svojim građanima. Moja poruka je bila da nećemo da trpimo taj sistem vrednosti koji nam nameću i da jednostavno nećemo da budemo robovi. Ovde se prednost daje krupnom kapitalu, njima se daju subvencije, besplatno zemljište, a radnici rade za male pare i nemaju nikakva prava. Direktno smo protestovali protiv nemorala koji nas sve melje i koji nam ne dozvoljava da živimo normalno. Protestovali smo zbog raspada kulture, zbog toga što se na televizijama sa nacionalnom frekvencijom propagiraju najniže vrednosti koje čak ne možemo ni da nazovemo vrednostima, čak ni lakom zabavom, to je zombiranje ljudi. To je način na koji nas svakodnevno zasipaju šundom, kičom i bezumljem, kako bismo prestali da razmišljamo, talasamo i pokušavmo nešto da promenimo. Samo da slušamo ono što nam kažu – to je glavna poruka koju su ovom prijavom hteli da pošalju.

Terzić: Mi smo prvenstveno šetali za kulturu. Hteli smo da ukažemo baš na to da nam je kultura u stvarno tužnoj situaciji. Ono što je se plasira na televiziji je zabašurena slika realnosti i u stvari lepo upakovana bajka. Pitali su nas na sudu šta smo imali od transparenata. Obojica smo rekli da smo nosili samo jedan na kojem je pisalo Kulturom protiv diktature i taj transparent smo nas dvojica lično napravili ovde, u ovoj kocki, petog ili šestog dana protesta kad smo tek počeli da idemo na proteste.

S jedne strane napadi, s druge strane podrška. Među okupljenima ispred suda su bili i vaši profesori, koji su vas podržali i javnim saopštenjem. Kako ste to doživeli?

Terzić: Bili smo baš ponosni. Sećam se, bila je sreda, krenuo sam na fakultet, pozvao me je dekan i pitao da li možemo Gavrilo i ja u što kraćem vremenskom roku da dođemo kod njega. To je lep gest, jer nije čekao da se mi njemu obratimo, već je on pozvao nas. Pristupio je zaštitnički, kao roditelj, pitavši kako on može da pomogne i kako fakultet kao institucija može da doprinese. Saopštenje je kratko, jasno i legitimno.

Mogu li takve incidentne reakcije da razbiju tišinu u akademskoj zajednici?

Vučetić: Ne izgleda tako, jer su se u akademske krugove infiltrirali ljudi iz vladajuće partije ili su ti ljudi pristupili vladajućoj partiji i drže te krugove pod kontrolom i namerno prave izgrednike od nekih profesora koji se pridruže studentima u borbi za normalan život. Mi smo uvek imali podršku tih nekoliko profesora, i na akademskom i na ličnom planu, i oni su i bili ispred suda i ja sam im prilično zahvalan, ali da celi fakulteti kao zajednica – što bi trebalo i što je tradicija i kultura svih studentskih protesta – da profesori podrže studente, ja mislim da se to neće desiti u današnjoj Srbiji. Jer su to bezumlje, nemoral i šund ušli u sve nivoe društva, pa i u akademske. Imamo ljude na visokim pozicijama koji su na nivou rijalitija, iste vrednosti propagiraju, o istim stvarima pričaju i ne podržavaju studente u onome što je njihova istorijska obaveza, jer su oni budućnost zemlje i naravno da imaju pravo da pokušavaju da sebi naprave iole normalan ambijent za život. Razumem da to rade jer su plaćeni od partija ili nekih drugih strana, ali nije bitno protiv koga, nego za šta se borimo. Borimo se za osnovna ljudska prava, za slobodu govora i slobodu kretanja, a ovom prijavom se pokazuje da to ne postoji.

Terzić: I na fakultetima postoji doza straha, zato što su ušuškani, zato što im je lepo, zato što ne žele da izađu iz kocke i kalupa u kojem se nalaze. 'Zašto bih se borio protiv nečega ili za nešto, kad je meni ovako sad lepo, a da li bi moglo da mi bude mnogo bolje – to je retoričko pitanje.'

Među okupljenima ispred suda su bili i opozicioni političari. U javnosti su to odmah iskoristili da vam prišiju etikete. Kako reagujete na to?

Vučetić: Oni su došli u svojstvu građana, kao što smo se i dogovorili, i to su i rekli u njihovim izjavama za medije. Ne vidim ništa sporno u tome, jer ovo što se nama dešava nije stranačko pitanje, već pitanje osnovnih ljudskih prava i standarda koji moraju da postoje da bismo normalno živeli. I kada to imamo u vidu, onda je sasvim logično da su se ujedinili oko tog krucijalnog pitanja u jednom demokratskom društvu, bez koga ne možemo da funkcionišemo.

Uprkos protestima koji su trajali mesec dana, u javnosti i dalje opstaje teza da su mladi inertni i apatični. Slažete li se s tim?

Terzić: Mislim da su mladi previše usmereni ka društvenim mrežama i misle da jednostavnim tvitom ili statusom na Fejsbuku mogu da pruže podršku. To jeste jedan vid podrške, ali tvoje prisustvo šalje sasvim drugu poruku. U utorak se okupilo oko dvesta ljudi i totalno bi se drugačija poruka prenela da nije bilo nikoga, da su svi kuckali sa svojih društvenih mreža ili da je bilo još 3.000 ljudi koji nisu samo kuckali po mrežama.

Vučetić: Postoje dve kategorije mladih ljudi u Srbiji: karijeristi kojima je jedino bitno da se negde proguraju da bi imali to malo što im daju, i ima onih kao mi, koji isto pokušavaju da se ostvare na profesionalnom nivou, ali nam je bitno da li živimo u diktaturi i robovlasništvu, ka čemu ide današnja Srbija. I među tom grupom ljudi imamo one koji razmišljaju samo na nivou društvenih mreža, a imamo i one koji se time bave aktivno, koji su dovoljno pametni, obrazovani i hrabri da izađu na ulicu i pokušaju nešto da promene. Ako ništa ne pokušamo, bolje je da se predamo i sami sebi stavimo lance.

A jesu li protesti uspeli nešto da promene?

Vučetić: Promenili su svest, jer se videlo da postoji mnogo više onih koji razmišljaju kao nas dvojica, koji su spremni da deluju, koji su spremni da se izbore za svoja prava. To su i oni koji su došli ispred suda, jer su tu bili prvenstveno zato što su prepoznali da je tu ugroženo i njihovo pravo i da moraju da ustanu i da se bore za sebe.

Ima li okidača koji bi mogao da vrati ljude na ulicu?

Vučetić: Pošto se istorija ponavlja, okidač će biti beogradski izbori, okidači su ono što rade Paji i meni zato što smo se usudili da kažemo da smo protiv vlasti.

Terzić: Pri tom, da iskažemo svoje mišljenje na kulturan i pristojan način, jer niko od nas se nije ponašao bahato, nije lomio izloge niti podsticao na nasilje. Dobro znamo neke proteste koji su se završavali agresivnim činovima, a niko nikada nije bio kažnjen. To govori o tome da su ti protesti bili izrežirani, a ovo je bilo spontano okupljanje.

Vučetić: To je bilo okupljanje onih koji poštuju ovaj grad i državu, ali žele da je menjaju, jer nešto ne valja, nešto je trulo u državi Srbiji. Zato će okidač biti beogradski izbori, prijave, radovi i sve što se dešava u Beogradu. Sve se ovo radi da bi se izbegao momenat kao što je bio pre predsedničkih izbora, jer su vladajuće strukture uvidele da su mladi itekako sposobni da reaguju i da se bore protiv nečega što je fundamentalno loše. Čak sam čitao o tome da se priprema cenzura interneta po turskom modelu, što ne iznenađuje, jer se pokazalo da je internet ozbiljno oružje za, uslovno rečeno, organizaciju ljudi. Neko napravi ivent, njega klikne 10.000 ljudi, na ulice izađe duplo više, jer svako nekoga pozove, kao onda na protestu sindikata policije i vojske kad je kolona bila od SIV-a do terazijskog tunela. Ako tih protesta bude, a biće, ja ću biti tamo, jer je to moje pravo i boriću se za to do kraja, niko ne može to da mi oduzme. U svakom slučaju ćemo ostati politički aktivni, štaviše, borićemo se uvek protiv nepravde.

A imate li poverenja u pravosuđe i kakvu presudu očekujete?

Vučetić: Verujem i nadam se da je sudstvo nezavisno i da će delovati van političkih struktura, i kakvu god odluku donesu, to treba da bude njihova odluka.

Terzić: Ne znam šta da očekujem, ovo sve podseća na dobro skrojen teatar apsurda, a u apsurdnim situacijama ne želim ništa da očekujem. Samo se nadam da će sud pokazati da nisu ničije marionete, da nisu robotizovani, da ne odgovaraju na tuđe zahteve, već da će sami doneti odluku. A ako su iskreni, oni su na osnovu našeg saslušanja mogli da zaključe da mi s organizacijom nemamo nikakve veze.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android