Parlament Ukrajine apelovao je na međunarodnu zajednicu da osnuje specijalni međunarodni sud za zločin ruske agresije na Ukrajinu. U intervjuu za DW, Klaus Kres, stručnjak za međunarodno pravo sa Univerziteta u Kelnu, objašnjava funkcije jednog takvog suda, zašto bi to bilo moguće i bez pristanka Rusije i zbog čega i nije neophodno da ruski predsednik Vladimir Putin bude osuđen.

DW: Gospodine Kres, zašto bi bio potreban specijalni međunarodni tribunal?

Klaus Kres: Specijalni tribunal trebalo bi da se posveti optužbi za agresiju. Za Ukrajinu je to toliko važno, jer je reč upravo o optužbi za rat. Sa ukrajinske, sasvim razumljive tačke gledišta, pokretanje agresivnog rata je „iskonski greh“ koji je utabao put bezbrojnim zlodelima tokom rata, ratnim zločinima.

Kako u Nemačkoj gledaju na osnivanje takvog tribunala i koliko je to uopšte verovatno?

Nemačka se, kao i čitav niz drugih zemalja, o tome još nije pozicionirala. To ne iznenađuje, jer da postoji čitav niz ne tako jednostavnih, pravnih i političkih pitanja koja bi trebalo da se reše. Razgovori su nedavno dobili značajnu dinamiku, ali ne mogu da kažem kada će se oni okončati.

Kako bi u praksi izgledalo osnivanje specijalnog suda?

Trenutno se diskutuje o različitim modelima. Po mom mišljenju, poželjniji način sastojao bi se od dva koraka, a prvi bi bila rezolucija Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Da bi se to dogodilo, neophodna većina bi morala unapred da bude obezbeđena. Bilo bi veoma žalosno, i to ne samo sa stanovišta Ukrajine, kada glasanje o tome u Generalnoj skupštini ne bi uspelo.

Generalna skupština, za razliku od Saveta bezbednosti UN, ne može da da osniva međunarodni krivični sud. Ona međutim može da u ime Ujedinjenih nacija izrazi želju međunarodne zajednice da to učini. To bi za pitanje legitimiteta takvog tribunala bilo od najveće važnosti.

Posle toga bi generalni sekretar Ujedinjenih nacija mogao da zaključi međunarodni ugovor sa Ukrajinom o osnivanju tribunala.

Koliko bi to moglo da potraje?

Krivični postupci su kompleksan proces. Prvi korak bi bio pokretanje istrage, odnosno obezbeđivanje dokaza i, u meri u kojoj su oni relevantni, utvrđivanje osumnjičenog i precizno dokazivanje tih optužbi. To je već samo po sebi veoma zahtevan proces. Iako je zločin agresije čvrsto utemeljen u međunarodnom običajnom pravu, do sada je u vezi s tim bilo veoma malo međunarodnih postupaka. Odlučujući presedani do danas ostaju postupci pred vojnim sudovima u Nirnbergu i Tokiju nakon Drugog svetskog rata. Svaki korak u krivičnom postupku na osnovu sumnje na agresiju zato se mora pažljivo razmotriti. I zato se ni u kom slučaju ne može računati na brz proces.

No, čak i sam početak istrage od strane međunarodnog krivičnog suda poslao bi enormno važnu poruku da međunarodna zajednica najozbiljnije shvata sumnju za zločin agresije i da mu ona ne pridaje manji značaj od optužbi za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i genocida, nad kojima Međunarodni krivični sud ima svoju nadležnost u ukrajinskoj situaciji.

Mora li rat najpre da se završi kako bi mogli da počnu sudski procesi?

U slučaju Nirnberga i Tokija, ali i u većini postupaka pred međunarodnim krivičnim sudovima za bivšu Jugoslaviju i Ruandu, vrela faza konflikta već je bila okončana. Ali, procesi su u principu bili mogući i pre okončanja rata. Situacija se pre svega promenila osnivanjem Međunarodnog krivičnog suda (2002). Taj sud je stalna institucija i u okviru svoje nadležnosti može da se aktivira čim se pojave sumnje.

Ako dođe do naloga za hapšenje i optužnica, s kojim se problemima suočava međunarodno pravosuđe?

Zločin agresije je zločin rukovodstva. Dakle, radi se o krivičnoj odgovornosti političkog i vojnog vrha Rusije s predsednikom Putinom na čelu. Zato je centralni praktični izazov za Međunarodni krivični sud u sledećem: pristup osumnjičenima u Rusiji koji se nalaze na teritoriji te zemlje neće biti moguć sve dok je trenutni režim na vlasti.

Pod pretpostavkom da bi do promene režima moglo da dođe tek nakon Putinove smrti, zar ne bi onda sve to bilo uzalud?

Ne bi. Naravno, ruski predsednik se nalazi u centru optužbi, u svakom slučaju optužbe o zločinu agresije, ali predsednik Putin ne bi bio jedini osumnjičeni. Kod sistematski počinjenih ratnih zločina, zločina protiv čovečnosti i genocida, tipično je da postoje oni koji snose primarnu odgovornost na vrhu sistema koji krši pravne norme, ali i oni koji su odgovorni na nižim hijerarhijskim nivoima, pa sve do onih koji na licu mesta čine zločine. Sumnja se, dakle, nikako ne odnosi samo na jednu osobu.

Zamolio bih još da se razmisli i o sledećem: naravno, ako je počinilac kriv, svrha krivičnog postupka je u potpunosti ispunjena samo u osudi i sprovođenju kazne. Ali je već i samo pokretanje istraga signal svetu da se čini sve što je moguće kako bi se po međunarodnom pravu ispitale sumnje na zločin. Već i sam međunarodni nalog za hapšenje može ograničiti slobodu kretanja osumnjičenih, a neka teško opterećujuća optužnica može da doprinese delegitimizaciji nekog lidera.

Klaus Kres je profesor krivičnog i međunarodnog prava; na čelu je Katedre za nemačko i međunarodno krivično pravo na Univerzitetu u Kelnu i vodi tamošnji Institut za mirovno pravo.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.