Činjenica da će Vladimir Putin 1. juna posjetiti nemačku kancelarku u Berlinu, trebalo bi naglasiti važnost Nemačke u ruskoj spoljnoj politici. Nemačka vlada ne bi, međutim, trebalo to da shvati kao znak da će Putin nastaviti sa politikom Medvedeva, ili sa vlastitom politikom iz 2008: Novom šefu Kremlja Zapad i Evropa će idućih godina biti manje važni.

Evropa važnija od SAD

Evropa a posebno Nemačka, odnosno cela Evropska unija, za rusku privredu su doduše najvažniji trgovinski partner. I upravo zbog toga Putin neće 1. juna posetiti samo nemačku kancelarku u Berlinu, već i francuskog predsednika Olandea u Parizu. Dva dana kasnije, 3. i 4. juna, Putin u rodnom Sankt Petersburgu na 29. samitu EU i Rusije dočekuje čelne ljude Unije, Hermana Van Rompeja i Hozea Manuela Baroza.

Svi ovi sastanci pokazuju da je Evropa Putinu još važna, za razliku od SAD. Jer, priliku za sastanak sa američkim predsednikom Obamom na sastanku G8 u Kemp Dejvidu, Putin je propustio otkazavši svoj dolazak prilično nepristojno i kratkoročno. Jasnije se nezadovoljstvo ne može iskazati. Iza toga se krije razočaranje zbog činjenice da SAD i pod vođstvom Baraka Obame insistira na protivraketnom štitu u Evropi koji nije po volji Moskve. Istovremeno Putin zna da se Obama nalazi usred predizborne kampanje i da ovo nije pogodan trenutak za kompromise.

Do američkih predsedničkih izbora stoga nije za očekivati promene u rusko-američkim odnosima. Ali, ovakav razvoj situacije ne bi trebalo gledati samo kao taktiku. Putin će povećati distancu prema Zapadu, ali ne samo zbog kritika Zapada na račun njegove autoritarne vladavine i nedostatak demokracije u Rusiji, već i zbog Putinovih napora oko ponovne integracije postsovjetskog prostora. Osim toga, tu je i Kina koja sve više dolazi u središte pažnje ruske spoljne politike.

Povoljan trenutak za Moskvu

Putin u poslednjih nekoliko meseci propagira koncept evroazijske unije na postsovjetskom prostoru. Ali do sada su pored Rusije u ovoj uniji samo još Belorusija i Kazahstan. Da su ovo ponovo prioriteti u spoljnoj politici Rusije bilo je jasno odmah po Putinovom povratku na mesto predsednika. Jer, dok je još uvek bio navodno zauzet poslovima formiranja vlade i službeno zbog toga otkazao učešće na samitu G8 u Sjedinjenim Državama, našao je vremena da se sastane sa predsednicima Kirgistana, Uzbekistana, Tadžikistana, Kazahstana, Belorusije i Ukrajine.

Putin želi bivše sovjetske republike politički i ekonomski jače da veže za Moskvu. A slabljenje Sjedinjenih Država i Evropske unije koje pogađa ekonomska i finansijska kriza ide mu na ruku. S obzirom da su Amerikanci umorni od borbe protiv terorizma, a evropska ideja zbog krize evra gubi svoj sjaj, ovo je vrlo povoljan trenutak za „integracijske planove“ Moskve.

Faktor Kina

Iz ovih razloga raste i značaj Kine u ruskoj spoljnoj politici. S jedne strane Rusi vide potencijal za jačanje rusko-kineskih odnosa kada je reč o privrednim i trgovinskim vezama, a s druge Kina za Moskvu igra po mnogo čemu sve veću političku ulogu. To se prvenstveno odnosi na globalne diplomatske izazove kao što je pitanje situacije u Siriji, ali i na projekt jačanja veza na postsovjetskom prostoru u okviru evroazijske unije.

Stoga nije slučajno da će Putin odmah nakon "evropskih" sastanaka otputovati preko Uzbekistana za Kinu gde će se 5. i 6. juna sastati sa kineskim predsednikom Huom Đintaom. A na povratku za Moskvu posetiće Kazahstan. Sam politički kalendar Putinovih poseta jasno govori o njegovim strateškim promenama u spoljnoj politici poslednjih meseci. Iako je prerano za definitivne zaključke, ipak izgleda da Putin ne očekuje previše od Zapada. A time bi mogla propasti i evropska politika prema Rusiji vođena geslom "promena približavanjem".

Autor: Ingo Mantojfel / dd
Odg. urednik: Jakov Leon