U istočnoj Ukrajini ljudi još uvek umiru, kao da mirovnog procesa iz Minska, koji je uspostavljen pre šest meseci, nikada nije ni bilo. To što je ukrajinski predsednik na Dan nezavisnosti svoje zemlje požurio da dođe u Berlin, samo pokazuje koliko je situacija ozbiljna. Ukrajina bolno doživljava to što je njeno dragoceno pravo na samoopredeljenje ugroženo. Ovih dana u Ukrajini se podsećaju na bitku kod Ilovajska. Tada je iz zasede ubijeno na stotine Ukrajinaca. Rusija je pomogla separatistima i preko granice poslala svoje vojnike. Najkasnije tada postalo je potpuno jasno da je Kremlj strana u ratu, iako to neprestano poriče.

Zajedno sa kancelarkom Angelom Merkel i francuskim predsednikom Fransoa Olandom, Petro Porošenko ponovo se založio za političko rešenje krize. Svima je potpuno jasno da bez Rusije mira u istočnoj Ukrajini nema. Za pregovoračkim stolom u Minsku sedeo je i ruski predsednik Vladimir Putin. Nekoliko dana kasnije separatisti su započeli novu ofanzivu – ponovo uz rusku pomoć i bez obzira na sva obećanja koja je Putin dao.

Minsk gotovo bez izgleda na uspeh

Primirje postignuto u Minsku nikada nije istinski sprovedeno: nije došlo do dogovorenog povlačenja teškog oružja sa linije fronta, još uvek se na hiljade ruskih vojnika nalaze na ukrajinskoj granici i svakog dana bi mogli da umarširaju u Ukrajinu pod izgovorom humanitarne intervencije. Pod takvim okolnostima, sporazum iz Minska jedva da ima šanse na bilo kakav uspeh.

Ako važne tačke vojnog dela sporazuma, kao što su primirje i povlačenje oružja, do danas nisu sprovedene, kako onda ostvariti dalekosežne političke ciljeve? Ukrajinci moraju da naprave velike ustupke. Već naredne sedmice ukrajinski parlament trebalo bi da glasa za promene ustava koje će Donbasu do kraja godine da omoguće veliku autonomiju i samoupravu. Prethodno bi, u oktobru, u celoj Ukrajini trebalo da se održe lokalni izbori – pa i u Donbasu.

Dogovoreno primirje se ne sprovodi

Politički gledano, svi ti koraci su neophodni kako bi se pomirili ili ujednačili interesi. Ali ništa ne govori u prilog tome da će se u zaposednutom Donbasu održati slobodni izbori, koji bi mogli da legitimišu specijalni status tog dela Ukrajine. Naprotiv, separatisti su najavili glasanje u sopstvenom aranžmanu i po sopstvenim izbornim pravilima. Ukrajinski izborni zakon se u to ne uklapa. Atmosferu podgrevaju ekstremističke grupe. Saradnici OEBS-a su proteklih nedelja na meti nasilja, iako su nenaoružani i samo posmatraju da li se primirje poštuje.

Rusija na sve to ćuti, a onda još doliva ulje na vatru. Putin je prošle sedmice otputovao na ukrajinsko poluostrvo Krim, koje je prisvojio aneksijom. Umesto da se uključi u potragu za političkim rešenjem, on se provozao malom, modernom podmornicom i razgledao podvodni svet. I samo što je izronio, optužio je Kijev i Zapad za ponovne borbe u istočnoj Ukrajini.

Putin

Neumerenost, bezobrazluk i bestidnost šefa Kremlja nije u Evropi izazvala nikakav protest. Putin kao vozač mini-podmornice ostaje na kursu konfrontacije. On profitira od toga što je ukrajinski predsednik Porošenko, zbog svoje spremnosti na kompromis i pregovore, sve više na udaru kritike – čak i prozapadnog tabora, koji mu prebacuje da je podlegao pritisku Zapada.

Ta kritika se posebno odnosi na Berlin i ona je preterana. Ustupci su neophodni i to sa svih strana – ukoliko postoji želja za napredovanjem mirovnog procesa. Berlin, Pariz i Kijev žure da ka političkom rešenju krize. Samo Putina u njegovoj maloj podmornici to kao da ne interesuje.