Povodom vojne parade na sedamdeset i sedmu godišnjicu pobede Sovjetskog Saveza nad nacističkom Nemačkom u Drugom svetskom ratu, predsednik Rusije Vladimir Putin izneo je teške optužbe na račun Ukrajine i Zapada. DW proverava činjenični sadržaj tih iskaza.

Ukrajinsko atomsko naoružanje?

„U Kijevu su najavili moguću nabavku nuklearnog oružja. NATO je otpočeo aktivni vojni razvoj u područjima koja se graniče sa nama“, rekao je Putin.

To je pogrešno.

Očigledno se iskaz odnosi na govor ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti 2022. On je tada spomenuo Sporazum iz Budimpešte iz 1994. prema kojem su Ukrajina, Belorusija i Kazahstsan pristale da predaju ili unište nuklearno oružje na svojoj teritoriji, a da SAD, velika Britanija i Rusija garantuju nepovredivost granica tih zemalja. Zelenski je u Minhenu rekao da bi se Ukrajina mogla povući iz tog sporazuma posle ruske aneksije Krima. Ali povlačenje iz sporazuma pravno bi bilo relativno bez posledica.

Sporazum iz Budimpešte ne zabranjuje izričito Ukrajini da ponovo stremi proizvodnji atomskog oružja. Ukrajina je posle Sporazuma u Budimpešti potpisala i sporazum o neširenju radioaktivnog materijala od kojeg se može napraviti nuklearno oružje. Ukrajina bi, dakle, i dalje bila vezana tim posebnim ugovorom, čak i kada bi povukla potpis sa Sporazuma u Budimpešti.

Međutim, nema dokaza da postoje pravno relevantni planovi Kijeva da nabavi nuklearno oružje i to znači da je Putinov iskaz pogrešan. Njegovo ukazivanje na infrastrukturu koju gradi NATO u blizini ruskih granica, dovodi u zabludu. NATO jeste doduše pojačao svoje prisustvo u istočnoj Evropi, ali se pri tom pridržava uslova koje su u temeljnom sporazumu 1997. dogovorili NATO i Rusija.

Nema dokaza o pripremi invazije na Krim

Putin je u govoru naveo da Rusija deluje preventivno, jer je Ukrajina pripremala kaznenu vojnu operaciju protiv Donbasa i „invaziju“ ruskih „istorijskih područja uključujući i Krim“.

I to je pogrešno.

Ukrajinsko rukovodstvo više puta je naglašavalo da želi diplomatsko, a ne vojno rešenje. Kada je Rusija u jesen 2021. koncentrisala trupe uz ukrajinsku granicu, nije bilo naznaka predstojeće ukrajinske ofanzive. To u još većoj meri važi za Krim, koji je od aneksije 2014. pretvoren u pravu vojnu tvrđavu s najmodernijim oružanim sistemima, s kojima ne raspolaže ukrajinska vojska. Na Krimu je Rusija vojno superiorna.

Doduše, neke članice Severnoatlanskog pakta Ukrajini jesu isporučile moderno oružje kao što su protivoklopne rakete, ali uz oklevanje i u ograničenom obimu. Tek uoči ruske invazije, krajem februara, isporuke su intenzivirane. Teško naoružanje kao tenkovi i haubice isporučeni su tek posle početka rata.

I Putinova istorijska poređenja su pogrešna. Intervenciju ruske armije u Donbasu on je uporedio s narodnim ustankom protiv poljske intervencije u 17. veku, sa bitkom kod Moskve u Napoleonovom pohodu na Rusiju i sa ratom protiv nacističke Nemačke. U sva tri slučaja Rusiju, odnosno Sovjetski Savez, napali su spolja. A Ukrajina nije napala Rusiju. Naprotiv. 24. februara Rusija je otpočela osvajački rat protiv Ukrajine.

I tvrdnja da se radi o „istorijskim teritorijama” Rusije je pogrešna. Prema međunarodnom pravu, i Donbas i Krim pripadaju Ukrajini, a Generalna skupština Ujedinjenih nacija je 2020. osudila aneksiju Krima.

Optužbe za ukrajinski neonacizam

Putin je ponovo rekao da je sukob „neminovan“, jer Ukrajinom upravljaju „neonacisti“. Spomenuo je i civile u Donbasu koji „umiru pod beskrupuloznom paljbom i varvarskim napadima neonacista“.

I to nije tačno.

Putin je na početku rata spominjao „denacifikaciju“ Ukrajine, ali poređenje nacističke Nemačke do 1945. i Ukrajine sa demokratskim izborima očigledno je neumesno. U Ukrajini ne postoji totalitarni sistem, a ekstremna desnica nije na vlasti. Na poslednjim parlamentarnim izborima 2019. eksperti za Rusiju, kao što je švajcarski profesor Ulrih Šmit, napominju da u Ukrajini postoje neonacisti, ali da u Rusiji postoji isto toliko ekstremno desnih grupacija.

Ta pozicija je u istorijskoj nauci već konsezualna. Tako su 300 naučnika i istoričara u „Jevrejskom žurnalu“ objavili otvoreno pismo u kojem „denacifikaciju“ Ukrajine nazivaju „propagandom“: „Ta retorika je faktički pogrešna, moralno besprizorna i duboko uvredljiva za milione žrtava nacionalsocijalizma.“

Doduše, desničarske i nacionalističke grupe jesu učestvovale na Evromajdanu 2014, a u ozloglašenom puku Azov, koji se na istoku zemlje bori protiv osvajača, bilo je i ima radikalnih nacionalista. Ipak, generalno govoreći, u Ukrajini nema dominantnih ekstremnih desničara i većeg problema s nacistima nego u drugim evropskim zemljama. Prema tome, Putinova argumentacija je pogrešna.

Rusija zahteva, NATO nudi razgovore

„Decembra prošle godine predložili smo da sklopimo sporazum o bezbednosnoj arhitekturi. Rusija je pozvala Zapad na otvoreni dijalog, u potrazi za razumnim kompromisnim rešenjima, kako bi se uzeli u obzir interesi obe strane. Sve je bilo uzalud. Države Severnoatlanskog pakta nisu htele da nas čuju, što znači, da imaju sasvim drugačije planove“, rekao je Putin.

I taj iskaz dovodi u zabludu.

Rusija je 17. decembra uputila NATO-u spisak zahteva, o kojima bi se trebalo dogovoriti da se izbegne konflikt. Najvažniji zahtevi bili su okončanje istočnog proširenja Severnoatlanskog pakta i povlačenje trupa zapadne alijanse na pozicije iz 1997.

To bi značilo povlačenje zapadnih trupa iz Poljske, Mađarske, Češke, Bugarske, Rumunije i baltičkih zemalja. Osim toga, zahtevalo se odustajanje od vojnih aktivnosti NATO u ruskom susedstvu. Ukrajina je u tom kontekstu izričito spomenuta. Isto tako, tražila se zabrana raketa kratkog i srednjeg dometa kojima se može ugroziti teritorija potpisnica.

Zapadni analitičari smatraju da su neki od tih zahteva nespojivi sa osnovnim principima NATO. U članu 10 Ugovora garantovano je pravo svake suverene države na slobodan izbor vojnog saveza. I države u ruskom komšiluku moraju imati pravo da pristupe NATO. Taj osnovni princip Rusija je priznala 1975. u Helsinkuju, 1994. u Sporazumu iz Budimpešte i 1997. u sporazumu sa Severnoatlanskim paktom. Američki šef diplomatije Entoni Blinken to je sažeo ovako: „Vrata NATO su otvorena i ostaju otvorena“.

NATO i SAD su odgovorili krajem januara: pored principijelnog odbijana zaustavljanja proširenja, Alijansa je pristala na popravljanje kanala komunikacije i ponovnom otvaranju predstavništava u Briselu i Moskvi. Osim toga, Savet NATO-Rusija trebalo bi da se koristi za razmenu informacija o vojnim vežbama i atomskoj politici. Generalni sekretar zapadne vojne alijanse Jens Stoltenberg ponudio je Moskvi razgovore o kontroli naoružanja, razoružanju i transparentnosti pri vojnim vežbama. On je rekao da bi novi dogovori mogli da se unesu u sporazum iz Beča sklopljen 2011. godine. Slotenberg je zahtevao povlačenje ruskih trupa sa teritorija Ukrajine, Gruzije i Moldavije.

Putinova interpretacija dijaloga Rusije i Severnoatlanskog pakta uoči rata je prema tom jednostrana i dovodi u zabludu.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.