U proleće 2002, kada sam kao mlad novinar radio u studiju Drugog programa nemačke televizije (ZDF) u Njujorku, na videlo su izašli slučajevi seksualnog zlostavljanja u bostonskoj nadbiskupiji Katoličke crkve. Odmah sam brzim vozom otišao tamo i susreo se s advokatom žrtava zlostavljanja. On je organizovao i razgovor sa jednom od žrtava.

Ubrzo nakon toga bostonski nadbiskup, kardinal Bernard Lou, našao se u fokusu: prebačeno mu je da je zataškavao slučajeve zlostavljanja. Danas, 20 godina kasnije, jasno je da je „Boston“ svuda i da uopšte nije izolovan slučaj.

Onako kao se radilo u Bostonu ili Buenos Ajresu, radilo se i u Minhenu: minimizirati žrtve i zaštiti svešteničku kastu, a počinioce krivičnih dela prebaciti u druge župe (parohije). I kao što je postupao Bernard Lou, tako isto su postupali i drugi crkveni poglavari, na primer Horhe Bergoljo i Jozef Racinger. Posledica je – zakazivanje sistema. Crkva je, naime, svoje sveštenike uzdigla iznad laika, odnosno običnih vernika. Ti klerici su se obavezali da će živeti čedno, dakle u celibatu i od ljubavi prema Crkvi, a zapravo je to pravi uzrok skandala u vezi sa seksualnim zlostavljanjem.

-pročitajte još: „Sramota me je ove crkve“

Crkva se neće promeniti preko noći

U poslednjih 20 godina potvrdilo se da ovako izgrađeni aparat neće moći da se promeni preko noći. Nakon što je napustio biskupsku fotelju u Bostonu, Bernard Lou je dobio dekorativnu službu u jednoj od glavnih crkava u Rimu, a Horhe Bergoljo i Jozef Racinger su postali pape – Franja i Benedikt 16.

A sada je, po ko zna koji put u ovoj tragičnoj igri, papa Benedikt 16. ponovo u centru pažnje. Kao perfekt Kongregacije za doktrinu vere, on je zaista imao zasluge za rasvetljavanje slučajeva seksualnog zlostavljanja. Tada je bio jak čovek iza pape Jovana Pavla II, kojeg ta tema nije posebno interesovala i koji je održavao bliske odnose sa osnivačem Hristovih legionara, Marsijalom Masijelom, u međuvremenu osuđenim zbog pedofilije. Ali, kao nadbiskup Minhena i Frajzinga, Jozef Racinger navodno je bio umešan u zataškavanje četiri slučaja seksualnog zlostavljanja, kako stoji u nedavno objavljenom izveštaju koji je sačinila jedna minhenska advokatska kancelarija.

Penzionisani papa u svojoj izjavi je negirao da je bilo šta znao o posebno teškim slučajevima zlostavljanja. Međutim, u međuvremenu je morao da koriguje tu svoju izjavu. On je, naime ipak prisustvovao jednom ključnom sastanku na kojem se raspravljalo o daljoj službi sveštenika, koji je u njegovoj nadbiskupiji počinio ta krivična dela.

Navodno proigrano nasljeđe

U ovom sramnom skandalu laži se na kraju krajeva i ne radi o tome da li se Jozef Racinger koji danas ima 94 godine seća da li je prisustvovao sastanku održanom pre četiri decenije. Čak i onome ko želi da mu poveruje da nije bio na pomenutom sastanku, u međuvremenu bi moralo da bude i više nego jasno da su crkveni knezovi poput njega suviše dugo zanemarivali svoju dužnost. Pitanje učešća ili ne učešća na jednoj sednici sigurno ne bi noviju istoriju Crkve usmerilo nekom u drugom pravcu pa bi onda sve bilo drugačije – bolje! To da on ništa nije razumeo, potvrđuje i njegova izjava na 82 stranice poslata minihenskim advokatima, a koja je postala deo izveštaja.

Prema nekim komentatorima, Jozef Racinger će time što je napisao prokockati svoje teološko nasleđe. Ja u to međutim nisam toliko siguran. Papa je izuzetan poznavalac patristike, bogoslovske nauke takozvanih crkvenih otaca, istaknutih episkopa u prvih osam vekova hrišćanstva. U tom periodu je i antičko prirodno pravo dobilo svoje mesto u hrišćanskoj misli. Čoveku je dodeljena uloga u kosmosu koju mora da ispuni: muškarci na jedan, a žene na drugi način. Odatle vodi poreklo katoličkog viđenja da je samo seks u braku, dakle heteroseksualni seks, u skladu s uređenjem sveta. Sve što je drugačije, to je greh. A sve što vodi na put zastranjivanja, to je iskušenje.

Prirodno pravo u centru misli

To zaista jeste sve do danas katolička dogma. Veza koju je hrišćanstvo u prvim vekovima imalo sa antičkim idejama prava i helenističkom filozofijom, postalo je usud katoličkog dela Evrope. A upravo to prirodno pravo je centar misli Jozefa Racingera.

Prema tom shvatanju, strašna zlostavljanja koja su se dogodila u Crkvi, ne mogu da budu krivica suštinski svete Crkve, već onog koji iskušava – đavola. To uverenje ne samo da sprečava svako samokritičko razmatranje, već i obnovu struktura Crkve. Prirodni zakon Benedikt vidi kao superiorniji od onog što on naziva „duhom vremena“. Taj motiv provlači se kroz njegovo razmišljanje još od studentskih protesta kasnih 1960-ih. Racinger ništa ne stavlja na kocku, on samo ostaje dosledan sebi.

Drugi pak, osim njega samog, njegovo ime će povezivati s krajem Crkve kao institucije moći. Jer, moralni čistac, izazvan skandal sa seksualnim zlostavljanjem, isterao je mnoge ubeđene vernike iz papske crkve. U Nemačkoj samo još deset odsto katolika ide na nedeljnu misu, s tendecijom pada. A isto ono što je nekad rečeno u vezi s raspadom DDR-a, važi i za „Jedinu Svetu“, i to u ne tako dalekoj budućnosti: „Ko izađe poslednji, neka ugasi svetlo“.

Aleksandar Gerlah živi u Njujorku, član je Karnegijevog saveta za etiku u međunarodnim odnosima (Carnegie Council for Ethics in International Affairs) i pridruženi član Instituta za religiju i međunarodne studije na univerzitetu Kembridž. Doktorirao je u oblastima lingvistike i teologije. Predavao je na Harvardu, kao i na univerzitetima na Tajvanu i u Hongkongu. Povremeno piše autorske tekstove za DW.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.