Sećanja Li Džong Hva slegla su se tek u njenoj novoj domovini, u Južnoj Koreji, u Seulu. Ona je rodom iz mesta Kilju u Severnoj Koreji, na brdovitom severoistoku te zemlje. Smatrala je da je obližnje područje pod kontrolom vojske samo običan vojni poligon. I da je podrhtavanje tla koje povremeno oseća, samo običan, prirodni zemljotres. Danas, sedam godina nakon bekstva iz Severne Koreje, ona strahuje da je njen rodni kraj zagađen radioaktivnošću.

Dinastija Kim je od 2006. do danas izvela ukupno šest atomskih testova, sve na poligonu u bazi Pungje Ri. U njoj su i tuneli, dugi i po dva kilometra. Testiranje (verovatno „lažne“) hidrogenske bombe u septembru, za sada je vrhunac severnokorejskog nuklearnog programa. S razornom snagom od verovatno 200 kilotona, to je bio najjači od svih dosadašnjih testova. Ta detonacija ne samo što je izazvala ogromne odrone, već i potres jačine 6,1 po Rihterovoj skali.

Svedočenja izbeglica

Strahovi zbog nuklearnog zagađenja sve više rastu. Suh Kjun Rjul, profesor nuklearne tehnike na seulskom Nacionalnom univerzitetu, pretpostavlja da je struktura brda oko baze Pungje Ri veoma ugrožena tim testovima: „Ukoliko Severnokorejci i dalje budu testirali tako jake atomske bombe, to će pre ili kasnije dovesti do kolapsa zemljišta, pri čemu će radioaktivni materijal dospeti u podzemne vode, ali i u samo tlo.“

Prema navodima južnokorejske nevladine organizacije „Vizija Severne Koreje“, moguće je da je već došlo do zagađenja i to na širokom području. U okviru višegodišnjeg istraživanja, ta organizacija prikupila je iskaze 21 svedoka iz tog regiona. Njihove izjave su zastrašujuće. Kažu da neobično veliki broj biljaka odumire, da podzemni izvori vode presušuju i da u rekama po površini plutaju mrtve pastrmke – nekada regionalni specijalitet. Ali najteža su izveštaji o tome da novorođenčad u tom području na svet dolaze s anomalijama i deformacijama. Organizacija „Vizija Severne Koreje“ veruje da su to posledice radioaktivnog zračenja.

Jedna od ljudi koji su govorili za to istraživanje je i 60-godišnja Re Džong Sil, koja je do pre svog bekstva 2013. živela na samo par kilometara od poligona za testiranje nuklearnog oružja. „Tamo ima više bolesnih ljudi nego u drugim regionima. Svi u mojoj porodici patili su od teških glavobolja i mučnina, kod kojih nikakvi lekovi ne pomažu. Osim toga, mnogi su umrli od leukemije, čak i veoma mladi ljudi.“ Re lično poznaje dve žene koje su rodile decu sa deformitetima.

Izveštaje izbeglica shvatiti ozbiljno

Takve izjave ne mogu se proveriti, niti se može dokazati veza s nuklearnim testovima. Većina navoda tih ljudi može se objasniti i kao posledica neuhranjenosti, kao i katastrofalnog sistema zdravstvene zaštite. Stručnjaci kao što je Suh Kjun Rjul sa Nacionalnog univerziteta u Seulu, svedočenja severnokorejskih izbeglica smatraju itekako uverljivim: „Ne verujem da lažu. Mi moramo da se oslonimo na njihove reči, jer nemamo na raspolaganju proverljive podatke.“

U svakom slučaju, strahovi severnokorejskih izbeglica trebalo bi da budu upozorenje međunarodnoj zajednici koja bi morala da insistira na nekakvoj nezavisnoj istrazi. U Južnoj Koreji, tamošnje Ministarstvo za ujedinjenje, na ukupno 30 severnokorejskih izbeglica proverava da li kod njih ima tragova povišenog radioaktivnog zračenja. Prema navodima portparola tog Ministarstva, rezultati istraga očekuju se do kraja ove godine. Do tada, kaže, ne žele ništa da komentarišu.