Mnogi su to očekivali, ali šok je ipak bio veliki: Kada su se 1. septembra uveče na ekranima pojavile prve projekcije rezultata izbora u istočnonemačkim pokrajinama Tiringiji i Saksoniji, bilo je jasno da je delimično desno-ekstremistička Alternativa za Nemačku (AfD) veliki pobednik.

U Tiringiji je postala najjača stranka, daleko ispred etabliranih partija Demohrišćana(CDU) i Socijaldemokrata(SPD), a u Saksoniji je osvojila 30,6 odsto.

Savez Sara Vagenkneht dvocifren

Konzervativni levičarski Savez Sara Vagenkneht (BSW), koji su početkom godine osnovali bivši članovi stranke Levice, takođe se probio visoko osvojivši 11,8 odsto u Saksoniji i 15,8 procenata u Tiringiji.

I jedna i druga stranka, AfD i BSW, trenutno su odlučujući faktor političke moći u obe savezne pokrajine. Pritom su njihove glavne teme odbacivanje otvorene politike azila i migracija i odustajanje od snažne podrške Ukrajini u borbi protiv Rusije.

Takav razvoj događaja je prekretnica za nemački partijski sistem. Ovako masovni odmak glasača od starih etabliranih stranaka, kao što su CDU i  SPD, u Nemačkoj se nikada do sada nije dogodio.

Novi partijski sistem

Politikolog Endre Borbat prati razvoj nemačkih partija za berlinski Naučni centar za društvena istraživanja.

„Postoje dve perspektive: jedna kaže da su nove stranke poput AfD-a ili BSW, reakcija na aktuelne događaje, kao što je spor u vladajućoj koaliciji ili opšte razočaranje u narodne stranke“, kaže on za DW.

Ali postoji i drugo, fundamentalno objašnjenje, koje ide korak dalje, kaže Borbat:

„U toku je sistematska transformacija, društvena promena. A nove stranke to predstavljaju. Uveren sam da su razlozi (za ovo što se dogodilo na izborima) promene u društvu kroz nove teme kao što su migracije ili evropske integracije ili klimatske promene. Ta pitanja stare velike stranke ne predstavljaju na dobar način.“

Nemačkom su dugi niz godina vladale tri stranke

U Nemačkoj se konzervativna CDU (sa sestrinskom strankom iz Bavarske, CSU) i SPD nazivaju „narodnim strankama“ jer su bile velike i za – svakog. Bave se svim pitanjima.

One su dugi niz decenija određivale politička dešavanja, zajedno sa ekonomski liberalnom partijom FDP.

Ostale male stranke, poput nacionalističke Nemačke partije (DP), nestale su između 1950. i 1960. godine. To nisu promenili čak ni neki izborni uspesi, na primer desničarske ekstremističke Nacionalne demokratske partije Nemačke (NPD) krajem šezdesetih.

Do danas su svi kancelari Nemačke bili članovi ili CDU ili SPD.

Ulazak Zelenih u Bundestag

Prva suštinska promena bio je ulazak Zelenihu Bundestag 1983. Pitanja koje je pokretala ta stranka, kao što su zaštita životne sredine i klime, odbacivanje nuklearne energije i međunarodna mirovna politika, etablirane stranke dugo nisu ozbiljno shvatale.

Nakon ujedinjenja Nemačke 1990. godine, u Bundestag je ušla i Levica, stranka-naslednica SED, bivše vladajuće partije u Istočnoj Nemačkoj. Ali, poslednji izbori pokazuju da se ta stranka bori za opstanak.

„Levica je nekada imala jedinstveno mišljenje oko ekonomskih i socijalnih pitanja. Ali ta stranka sada ima problema da se pozicionira o novim pitanjima“, kaže Borbat.

Levica se tako sada fokusira na rodna pitanja i time odbija svoje redovne glasače, ocenjuje berlinski politikolog.

Danas nedostižni Vili Brant

U isto vreme dok nacionalističke snage jačaju, velike stare stranke gube popularnost. U 14 od 16 nemačkih pokrajina i dalje vladaju CDU, CSU ili SPD, ali je na poslednjim saveznim izborima SPD, sa aktuelnim kancelarom Olafom Šolcom kao kandidatom, osvojila samo 25,7 odsto glasova.

To mu je ipak bilo dovoljno da se formira vladu zajedno sa Zelenima i FDP.

Poređenja radi: SPD je postigla najbolji rezultat ikada na saveznim izborima 1972. pod kancelarom Vilijem Brantom, osvojivši 45,8 odsto glasova. I CDU i SPD danas mogu samo da sanjaju o takvoj podršci.

Endre Borbat procenjuje da je gubitak poverenja u etablirane stranke trend koji prevazilazi Nemačku:

„To se pre svega odnosi na socijaldemokrate, jer to uočavamo i u drugim evropskim zemljama. Socijaldemokratske partije gube prvenstveno od zelenih ili radikalno levih grupacija. S druge strane, AfD je velika opasnost za CDU, jer mnogi glasači AfD-a ranije ili uopšte nisu glasali, ili su glasali za CDU.“

Savet etabliranima: Umereno o azilu i imigraciji

Šta etablirane stranke mogu da urade kako bi povratile izgubljeno poverenje? SPD i CDU trenutno se takmiče koja će više da pooštri politiku azila i imigracije, što je takođe direktna posledica izbornih rezultata u Saksoniji i Tiringiji. Endre Borbat smatra da je to pogrešno.

„Ako savezna vlada više govori o tim problemima, o radikalnim merama, onda ona donekle normalizuje AfD. Zato mislim da je pogrešno previše se fokusirati na ta pitanja“, kaže politikolog.

Drugim rečima to bi značilo da se ozbiljno shvati zabrinutost građana, ali i da se ukaže kakvi politički potezi se ne smeju povlačiti. I ne dozvoliti da radikalna AfD diktira tempo.

„Ne kažem da popularne stranke ne bi trebalo da govore o tim pitanjima, ali treba dobro da razmisle kako o tome govore“, kaže Borbat.

„Partije ostaju važne“

Istovremeno, u ovako uzavrelom i populističkom raspoloženju, u lokalnim samoupravama je sve teže pronaći ljude koji su spremni da preuzmu funkcije. Da li se suštinski smanjuje uloga i značaj partija?

Nemački Ustav strankama daje ustavni status i navodi da one učestvuju u političkom odlučivanju naroda. Presudno učestvuju.

Endre Borbat smatra da je važno da to tako i ostane: „Naravno, strankama je uvek potreban impuls stručnjaka i društvenih pokreta, ali ja ipak verujem da predstavnička demokratija ne funkcioniše bez stranaka.“

Ali, etablirane stranke u Nemačkoj se u ovom trenutku suočavaju sa dubokom krizom poverenja.

*tekst je najpre objavljen na nemačkom jeziku