Boris M. iz okoline Beograda živi sa suprugom i sinom od plate od oko 350 evra. Jedan je od onih koji ne veruju da sindikat može nešto da uradi za radnike u Srbiji. „Bilo kakva sindikalna borba osuđena je na propast“, kaže Boris. On radi u privatnoj firmi, kako sam kaže, dan-noć i u stalnom strahu da će izgubiti posao.

Poskupljenja, otkazi i – Socijalni sporazum

Građani Srbije dočekali su i ovaj Prvi maj sa zaradama koje su među najnižim u regionu (prosečna zarada 330 evra), stopom nezaposlenosti od oko 20 odsto, svakodnevnim poskupljenjima hrane, goriva, najavljenim poskupljenjem gasa. Tu je i stalni strah od gubitka posla jer će, prema procenama privrednika, do kraja godine još oko 200.000 ljudi biti na ulici. Od početka krize, pre dve godine, posao u Srbiji je izgubilo 400.000 ljudi, saopštio je MMF.

Tračak nade da će do kraja godine biti bolje doneo je Socijalno-ekonomski sporazum, koji su socijalni partneri – Vlada, sindikati i poslodavci potpisali nakon više meseci teških pregovora. Sporazum predviđa povećanja minimalne zarade po satu sa 95 na 102 dinara (oko osam odsto). Tako će minimalna zarada biti 17.748 dinara.

Socijalni sporazum predviđa i da se iz budžeta za oporavak privrede i povećanje životnog standarda do kraja godine izdvoji oko 500 miliona evra. Predstavnici vlade tvrde da u budžetu već imaju taj novac koji će jednim delom biti utrošen i na povezivanje radnog staža radnicima koji su zaposleni u preduzećima u kojima je država većinski vlasnik kao i za overu zdravstvenih knjižica.

Štrajk nema smisla

Navodeći da su radnici u sve goroj situaciji, predsednik Saveza samostalnog sindikata Ljubisav Orbović za Dojče vele kaže da je prošle godine bilo oko 180 štrajkova u kojima je učestvovalo oko 20.000 ljudi. U državi koja nije pravna, štrajkovi nemaju smisla, navodi Orbović.

„Možete protestovati, štrajkovati, sve smo to imali, ali vi u zemlji koja nije pravna možete štrajkovati tri, pet dana, ali se to sve razvodni i efekti budu veoma mali. Dobili smo oko 95 odsto radnih sporova, ali je to obesmišljeno jer sudski procesi predugo traju“, ukazao je on.

U Srbiji su i ove godine izostala velika okupljanja radnika, jer, kako je kazao Orbović, nema energije koja bi pokrenula ljude. Svega nekoliko stotina radnika okupilo se u Beogradu, a nekoliko stotina članova sindikata Nezavisnost okupilo se i u Kruševcu. Oni su vladi i radnicima uputili proglas u kome navode da ne pristaju više da se pod izgovorom ekonomske krize i dalje pogoršava njihov položaj i da samo oni plaćaju cenu „za nesposobnost korumpirane političke i privredne elite“.

Teško je odreći se roštilja i jagnjetine

Branislav Čanak, predsednik Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“, rekao je da „radnike nije lako privoleti da se 1. maja odreknu opuštanja uz roštilj“. Organizovanje prvomajskih protestnih povorki, kako je ocenio, nije obaveza samo sindikata već i partija levice koje takođe „ne žele da se odreknu roštilja i jagnjetine“.

Sindikati mnogo očekuju od Socijalnog sporazuma, posebno od najave da će u realni sektor, za subvencije i agrar, biti utrošeno oko 500 miliona evra. Da će biti bolje, nada se i naš sagovornik sa početka teksta.

Autorka: Vesna Rajković, Beograd
Odg. urednik: Nemanja Rujević