Svako od nas pokušava da smanji teret poreza kolikogod je to moguće. U tome nam pomažu poreski savetnici i nebrojena literatura na temu: kako uštedeti na porezu. To je potpuno razumljivo, pogotovo kada, kao u Nemačkoj, država građanima poprilično duboko poseže u džep. Zato većina pokušava da od poreske uprave dobije štogod je moguće više novca natrag. Za običnog poreskog platišu to su po pravilu mali iznosi. No ipak je tu mala i zadovoljština, i osećaj da se nešto dobilo nazad od svog novca.
Drugačija je stvar kada se radi o zaista velikim iznosima. Globalni koncerni poput Amazona, Fejsbuka, Epla – ali ne samo oni. I nemačke firme registrovane na frankfurtskom tržištu deonica, veoma dobro su upoznate s praksama izbegavanja poreza. Čitave vojske pravnika nisu zaposlene ni oko čega drugog, već samo oko toga kako pronaći rupe u sistemu i iskoristiti ih za povećanje profita ili bolje rečeno za izbegavanje poreza. A tu su i superbogati ovog sveta koji i ne bi bili toliko bogati da ne znaju kako da postignu da se poreskoj upravi uplati najmanji mogući iznos.
Poštene i nepoštene poreske platiše
Postoje tzv. Family Offices koji se brinu oko imetka bogatih porodica. Tu su i brojne fondacije koje su kao stvorene da se u njima sakrije novac. Tu su i advokatske kancelarije uredi poput Mossack-Fonseca u Panami ili, kako pokazuje najnoviji slučaj, Appleby na Bahamima, koje su specijalizovane za poreske trikove i virtuelne firme koje postoje samo na poštanskim sandučićima. Zahvaljujući mreži upornih istraživačkih novinara otkriven je tak splet koji služi utaji poreza. I to zaslužuje poštovanje.
Naravno da su sada ogorčenje i bes javnosti veliki: protiv bogatih, protiv multinacionalnih koncerna, protiv celokupnog sistema. No činjenica je da je većina onoga što je mreža od 400-tinak novinara izvukla na videlo dana – u potpunosti legalno. Poreske oaze su legalne (još uvek). Nije zabranjeno koristiti se rupama u zakonu. I na kraju krajeva, ne mogu se svi slučajevi trpati u isti koš. Mnogi imućni Nemci plaćaju redovno i u potpunosti svoje poreze. Još uvek 43 odsto poreskog novca potiče od samo dva miliona od ukupno 40 miliona poreskih platiša u Nemačkoj.
Mnogo crnih ovaca
Ipak, naravno da ima mnogo crnih ovaca i naravno da država mora da dâ sve od sebe kako bi ubrala dovoljno poreza. Poslednja velika finansijska kriza u dobroj meri je ispraznila državne kase širom sveta. Da se preduzeća ne prikazuju siromašnijima nego što jesu, Nemačka bi ubirala 30 odsto više poreza na dobit, na nivou Evropske unije se govori o 20 procenata. Vodeće industrijske zemlje sveta i rastuće ekonomske sile okupljene oko grupe G20, zajedno sa organizacijom OECD, sastavile su i potpisale niz mera koje bi trebalo da onemoguće utaju poreza. Ali tim merama je potrebno vreme kako bi počele da deluju.
Zato je važno kroz nova otkrića održati pritisak na one koji donose odluke. No treba isto tako biti iskren i zapitati se šta se pokrenulo nakon što je pre dve godine izbio skandal oko „Panamskih papira“. I reći: ne baš mnogo. Islandski premijer je zbog „Panamskih papira“ podneo ostavku, direktori Mossack-Fonseca su u zatvoru, doduše ne zbog utaje poreza, već zbog korupcije. Širom sveta vodi se preko 6.500 istraga vezanih uz „Panamske papire“. I poreske blagajne širom sveta su, na osnovu tih otkrića, uspele naknadno da uberu (mršavih) 80 miliona evra poreza.
Sve to zajedno ne umanjuje važnost ogromnog posla koji su obavili istraživački novinari. No pravosuđe nije u rukama novinara, tu mora da deluje država, i to mnogo energičnije. Iz poreskih ureda i pravosudnih organa mora da dođe odlučujući impuls. I ako je kapital mobilan i lako prelazi granice, onda bi i poreske uprave morale da deluju međunarodno, nezavisno od granica. Neophodne su jedinstvene poreske stope i po mogućnosti isti uslovi za preduzetnike. No, s obzirom na to da trenutno vlada suprotno stanje i da se države, samo da bi privukle ulagače, takmiče u davanju poreskih olakšica, poreski mešetari i dalje će imati lak posao.