Među 250.000 pripadnika nemačke vojske ima i sve više muslimana. Trenutno ih je oko hiljadu i jedan od njih je Čauki Akil, desetar u logističkom bataljonu (na naslovnoj fotografiji). U zadatke njegove jedinice spada da se brine za snabdevanje drugih vojnika i tridesetogodišnjem Akilu je jasno da, naročito u teškim situacijama, u misijama u inostranstvu, greške jednostavno nisu dozvoljene i potrebna je puna koncentracija kako bi vojnici dobili sve što im treba, od municije i oružja, pa do hrane i smeštaja.

Ipak, jasno mu je da je upravo u mesecu ramazana to veoma teško. Muslimanima je to sveti mesec jer je u njemu počela objava Kurana i teoretski, verski propisi nalažu da se ne sme ratovati. Ipak, toga se ne drže ni islamske zemlje, ali svakako ostaje propis da se ne sme jesti i piti čitav dan, nego tek kad nastupi noć.

„U Avganistanu ipak nisam mogao da postim“

Akil priznaje da je to naročito teško kada je ramazan leti – kao što je ove godine kad počinje danas, 9. jula. Ne samo da dani onda duže traju, već je po vrućini naročito teško izdržati bez hrane i pića. „Posebno teško je bilo kad sam bio u misiji u Avganistanu. Tamo sam, zbog odgovornosti koju snosimo moja jedinica i ja, odlučio da ne mogu da usaglasim sa svojom savešću da postim.“

To je zapravo moguće i muslimani mogu da „nadoknade“ mesec posta ako nisu u mogućnosti da poste onda kada treba. U Avganistanu je to bilo gotovo nemoguće, tvrdi Akil, jer ne samo da je vladala neopisiva žega i vrućina, već su svi vojnici bili izuzetno napeti i pod pritiskom kako bi uspešno obavili misiju na koju su poslati.

Desetar Čauki Akil je ove godine u vreme ramazana u domovini, u kasarni u nemačkoj Uni. Tu doduše nema Avganistanaca sa kojima je uvek trebalo održavati dobar kontakt, ali i tu vlada vojnička svakodnevnica, od obavezne fiskulture pa do vežbi gađanja. A dani su veoma dugi, dan traje i po osamnaest sati, tako da je i tu veoma teško držati se propisa.

„Kuvari misle na nas“

„Naravno da je post u Bundesveru težak zadatak, već i zbog toga što postoji menza i obroci koji se pripremaju za vojsku. U ovom slučaju se unapred mora dogovoriti vreme kada se želi uzeti jelo“, objašnjava desetar. U tome moraju i kuvari da budu susretljivi – jer i noć pada svakog dana koji minut ranije. Ali desetar kaže da to funkcioniše veoma dobro.

Uopšte, Akili tvrdi da se i čitava nemačka vojska potrudila da izađe u susret svojim članovima muslimanske vere, naročito kada je reč o hrani – naravno, u okvirima zakona. Tako je u program ishrane vojnika uvrštena i hrana koja je halal – prema verskim propisima „čista“ od namirnica koje muslimani ne smeju da jedu, što znači bez svinjetine ili alkohola. Zabranjeni su i neki proizvodi od životinja poput želatina.

Naravno, i među muslimanima u Bundesveru ima različitog shvatanja u kojoj se meri moraju držati svih verskih propisa. Neki idu toliko daleko da žele da jedu samo meso onih životinja koje su zaklane po verskim propisima – što je previše ne samo za Bundesver, smatra Akili, jer se takav način ubijanja životinja protivi i nemačkim zakonima.

Ali desetar tvrdi da je vojnička kuhinja u kasarni u Uni čak i dalje nego mnoge kantine preduzeća u Nemačkoj: „Ovde se, na primer, hrana za muslimane odvojeno priprema“, kaže taj vojnik. Kuvari koriste zasebni kuhinjski pribor i paze na to kako se skladišti hrana i naročito meso.

Čauki Akil je ipak srećan što ove godine nije na misiji u Avganistanu, jer ramazan ne znači samo post. Izuzetno je važan i obred prvog obroka nakon što padne mrak, koji je dobro provesti u krugu porodice. Tog meseca treba posebno obratiti pažnju i na društveni život i setiti se onih koji gladuju jer nemaju za jelo. Ali i Akilu je nemačka vojska mnogo više od radnog mesta i rado će učestvovati kad njegova jedinica odluči da provede veče uz roštilj. Jer, siguran je da i kuvari neće štedeti sa staniolom da ni slučajno slanina za njegove prijatelje, ne dođe u dodir sa ćuretinom koju će on jesti.

Autori: U. Humel / A. Šubić
Odgovorni urednik: I. Đerković