Mogla je biti 1978. Gimnazijske učionice bile su pune. Generacije rođene šezdesetih gurale su se u prenatrpanim prostorijama. Profesor Pašić je izgovorio moje ime. Ostalo je desetak minuta do kraja časa. Rekao je: „Prvi i Drugi srpski ustanak. Ili –  što bi Ranke rekao – Srpska revolucija“.  Dakle, imao sam desetak minuta da prepričam zbivanja od početka do sredine 19. veka. Za to je spomenutom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu trebalo nekoliko stotina stranica.  Kada je profesor Pašić upisao peticu i sklopio dnevnik te zakoračio ka izlazu ja sam još uvek pričao. Stigao sam tek do Miloševog podizanja novog ustanka.

Docnije bih se kao postdiplomac u Beogradu setio ove scene iz Tuzle kada bih navratio do Rankeove na Vračaru gde su mi moji drugari, budući zubari, koji su imali stomatološke vežbe, popravljali zube. Tako sam Rankeovo ime povezao sa malim gimnazijskim trijumfom i beogradskom zuboboljom.

Sada, kada se navršava 140 godina od smrti Leopolda Rankea, umesno je postaviti pitanje – šta autor dela „Srpska revolucija" znači današnjim Srbima, današnjim Nemcima i današnjim istoričarima?

Pruska Tiringija

Kada su advokat Gotlib Izrael Ranke i njegova supruga Friderike uoči Božića 1795 dobili prvo dete – sina Leopolda – u varoši Vie u Tiringiji, to je već bio deo Pruske, države u ekspanziji. Fridrih II Veliki je umro pre Rankeovog rođenja, ali je svojim naslednicima ostavio u amanet jednu od glavnih evropskih sila sa jednom od najdisciplinovanijih vojski u Evropi i veoma efikasnom birokratijom. Dva meseca pre rođenja Leopolda Rankea Pruska je, zajedno sa carskom Rusijom i Habzburškom monarhijom raskomadala Poljsku. To su bili znaci vremena. 

Rankeovi stričevi su već napravili karijere u Berlinu, jedan je bio visoki državni činovnik, drugi direktor gimnazije, treći poznati teolog.

Posle uobičajenog školskog puta za tadašnje vreme diplomirao je na katedri za klasičnu filologiju i teologiju u Lajpcigu, a posećivao je i predavanja iz nove nemačke literature i filozofije. Doktorsku disertaciju odbranio je kao dvadesetdvogodišnjak. Ona se bavila Tukididom, najvećim antičkim istoričarem. Najpre je neko vreme putovao nemačkim zemljama, da bi se 1818. skrasio u Frankfutru na Odri kao profesor istorije i filologije. Svojim prvim istorijskim delom – Istorija  romanskih i germanskih naroda 1494. do 1514. – stekao je reputaciju u stručnim krugovima. To mu je donelo i poziv da pređe u Berlin i postane vanredni profesor na tamošnjem univerzitetu.

Sve je izgledalo kao da će se akademska karijera mladog istoričara odvijati pravolinijski, gotovo činovnički. Ali njegova metoda oslanjanja na izvore i njihovo kritičko preispitivanje dovodi do trogodišnjeg boravka u Beču i Veneciji gde je u državnim arhivima proučavao izvore koji su govorili o Rimskom Carstvu.

Bečki susret

Godina je 1828. Leopold Ranke boravi u Beču. Njegov arhivski rad je do tada neviđen. Kažu da je u prestonici Habzburga, a posle i u Veneciji, toliko dugo boravio u arhivskim prostorijama, da ga je osoblje već smatralo delom inventara.

U Beču od 1813. živi i Vuk Stefanović Karadžić. Njega i Rankea je najverovatnije upoznao činovnik bečke dvorske biblioteke i cenzor slovenskih i novogrčkih knjiga, jedan od rodonačelnika slavistike, Jernej Kopitar.

I onda je Ranke, verovatno u dugim razgovorima sa Vukom u bečkim kafanama, salonima, Dvorskoj biblioteci, shvatio da razgovara sa svedokom jednog istorijskog događaja o kojem Evropa malo zna. Strast istoričara se rasplamsala. „Veliki deo novije istorije doznajemo iz štampanih knjiga, drugi deo iz pisanih dokumenata. Ima i takvih događaja koji žive samo u sećanju, pamćenju onih koji su imali bitnog učešća u njima“, zapisaće on u predgovoru knjizi, koja je tada, u Beču, bila tek grozničava ideja, a već 1829. u Hamburgu objavljena je pod naslovom Die serbische Revolution – Srpska revolucija.

Rankea je gonila strast koju pokazuju autori svih žanrova – od pesnika do filmadžija, od teologa do nuklearnih fizičara – ako ja ne zapišem to što sam saznao, možda se ta saznanja zauvek udave u virovima vremena: „Zaista nije potrebno dugo razmišljati da bi se uvidelo kako se često smrću onih koji su bili posvećeni u događaje gubi za svet neko znanje koje bi nam tek moglo otkriti kako treba dušu ljudi i zbivanja, u čemu je napredak, u čemu je propast. Možda je vredan truda svaki pokušaj da se spreči neki takav gubitak".

Vuk je bio Rankeu više od sagovornika. Vuk mu nije samo davao dokumente, već mu je satima prepričavao događaje iz ustanka, biografije ustanika, narodne pesme, političke odnose među Srbima i Turcima. Jedna od najuticajnijih evropskih knjiga o Srbiji iz 19. veka nastala je delimično iz usmene tradicije i živih razgovora, a ne samo na osnovu arhivske građe. Verovatno su zato u knjizi obrađeni narodni običaji Srba, njihova epska poezija. Za Rankea je Vuk bio ono što je za mnoge veštačka inteligencija – neograničeno znanje o nekom predmetu. Samo moraš da umeš da postavljaš prava pitanja.

Vuk i Ranke

Vuk je Rankeu praktično omogućio pristup srpskoj istorijskoj građi ali mu je i tumačio događaje. Zbog toga neki istraživači smatraju da bez Vuka knjiga gotovo ne bi mogla nastati u obliku u kojem je objavljena. Poznato je i da je Ranke u predgovorima i prepiskama otvoreno priznavao koliko duguje Karadžiću. „Sva ova i druga svedočanstva, pisma i informativna dokumenta prikupio je valjani sakupljač narodnih pesama Vuk Stefanović Karadžić“  Ranke kaže da je Vuk „posmatrao događaje iz blizine, njega možemo videti kao jednog od glavnih svedoka".

Sve do danas većina istoričara smatra da je Vuk bio presudan kao kulturni posrednik, ali Ranke ipak autor istorijske interpretacije i konačne strukture dela. Naravno, još uvek postoje glasovi koji kažu da je Vuk u tom odnosu zakinut. To je deo Kalimero-sindroma, jer očito u svakom vremenu postoje ljudi koji u svemu vide zaveru i podlu nameru.

Ranke je zapravo organizovao narativ na način na koji ga je nemački svet mogao razumeti. Srpski ustanak nije posmatrao kao orijentalnu anomaliju već ga je uklopio u evropsku istoriju te mu dao filozofsko-istorijski okvir. Drukčije rečeno, ovaj nemački istoričar je oblikovao političko značenje „srpske revolucije“.

Svakako je odnos simbioze dvojice stranaca u Beču u ovom delu imao srećan ishod. Ali postojale su i zadrške savremenika prema metodološki revolucionarnom i krajnje neuobičajenom radu Leopolda Rankea.

Ranke i njegovi savremenici

Zbog Rankeovog relativno pozitivnog prikaza srpskog ustanka protiv Osmanskog carstva, deo nemačke konzervativne javnosti osetio je nelagodu. Tek su bili završeni Napoleonovi ratovi, pa je nemačkim konzervativcima bilo sumnjivo sve što je povezano sa narodnim ustancima, revolucionarnim pokretima, ili ideji nacionalnog samoopredeljenja.

Zbog toga je Rankeovo predstavljanje Srba kao legitimnog istorijskog i političkog subjekta moglo da mu naškodi. Međutim, Ranke je oduvek bio konzervativni monarhista i nikada nije zagovarao revolucionarni preobražaj Nemačke. Ostavili su ga na miru.

Oženio se 1843. Supruga Klarisa Grejvs-Parseval, s kojom će dobiti tri sina,  poticala je iz plemiće dablinske porodice. Njen otac je bio direktor dablinske policije.

Za života je Ranke postao neprikosnoveni intelektualni autoritet na polju istorijske nauke – ali za to su zaslužna druga njegova dela. Američki studenti su krajem 19. veka u Sjedinjene Države preneli njegovu naučnu metodologiju koja je tamo postala oblik kanona.

Knjiga „Srpska revolucija" doživela je 1844. godine drugo prošireno izdanje, a pred kraj Rankeovog života priređeno je treće izdanje pod nazivom „Srbija i Turska u 19. veku".

U Srbiji je ovo delo najpre naišlo na dobar prijem. Poneko je gunđao da tu i tamo neki detalji nisu kako valja. Među nezadovoljnima je bio i sam Vuk. Jeremija Gagić, drugi sekretar Praviteljstvujuščeg sovjeta, potom i ruski vicekonzul u Dubrovniku, čak je rekao da Ranke „bodljivo" govori o Srbima.  Prilikom ponovnog čitanja Rankea shvatio sam šta je Gagića ispunilo nelagodom. Bodlje na koje je on ukazao jesu verovatno ubodi istine, na koju diplomata Gagić baš i nije navikao kao na korisnu pojavu. Evo jednog takvog primera: Ranke je pokolje posle ustaničkog osvajanja Beograda i Šapca nazvao zverstvima, stavljajući ih na dušu srpskim vođama: „Koren zverstva je nesrećna nastrojenost ljudske prirode: osvetoljubivost i gramzivost ujedno, pravi znak varvarstva“.

Ipak, glasovi nezadovoljnika su brzo utihnuli. 1849. Ranke je izabran za počasnog člana Društva srpske slovesnosti, a 1864. postao je dopisni član Srpskog učenog društva, preteče današnje Srpska akademija nauka i umetnosti.

Stojan Novaković je preveo i objavio prvi deo 1864. godine u Beogradu.  Ova knjiga je zatim i nagrađena iz književnog fonda Ilije M. Kolarca.

Kako čitati Rankea?

U 20. veku. su istoričari i književni teoretičari okrenuli ćurak naopako da bi kritikovali Rankea zato što je idealizovao srpski narod, romantizovao hajduke i ustanike, prikazivao Balkance kao „prirodne“, autentične i herojske ljude. Pritom je ponešto od toga i u oku posmatrača, ali okvir u kojem se Ranke intelektualno kretao jeste bio doba nacionalnog romantizma. U „Srpskoj revoluciji“ nailazimo na retke koji govore o značaju poezije za život Srba – što je verovatno nezamislivo za neko delo kasnijih istoričara: „Kao neki srodan element okružuje poezija život i prikazuje nam njegove pojave u ogledalu, ne sve bez izuzetka, ali one važnije, u njihovoj najistinitijoj prirodi, manje ometane nebitnim stvarima i utoliko jasnije“.

Sve te primedbe mogu da se odnose jednako na horizont epohe i mesta sa kojeg je Ranke posmatrao tadašnja zbivanja, kao i na horizont epohe i mesta sa kojeg su Rankea kritikovali.

Nova humanistička nauka sa postkolonijalnim predznakom, u rasponu između Marije Todorove i Edvarda Saida, zaoštrila je te primedbe. One su izrečene u već poznatom tonu, spočitavajući Rankeu da je izmislio svoj Balkan na osnovu svojih evropocentričnih limita. Čak i kada je pokazivao veliko poštovanje prema Srbima, u toj interpretaciji Ranke ih je ipak posmatrao kroz kulturne kategorije svog vremena pa je Srbija ispala istorijski „egzotična“.

Ponovo se čuju i glasovi, koji tvrde da su Kopitar i Vuk manipulisali Rankeom. Ili da je Ranke preko Vuka želeo da dobije pristup salonima u kojima se kretao Gete. Ko kaže da istorijski tračevi ne mogu da nadžive njihove protagoniste?

Shvatanje dometa i značaja Rankea u postjugoslovenskom prostoru zavisi i od tačke sa kojeg ga posmatrate. Iz Zagreba on ponekom zacelo izgleda kao odveć blagonaklon prema Srbima. Kao istoričar koji označava početak evropskog privilegovanja srpskog istorijskog narativa na Balkanu.

Njegovo insistiranje na dihotomiji islama i hrišćanstva i na stereotipu o Osmanskom carstvu kao isključivo represivnoj sili, posmatrano iz Sarajeva može da izazove iritacije.

Ranke je svakako bio svestan i šire slike. Uzroke nevolja Osmanskog carstva video je u dominaciji islama i obespravljenosti hrišćana. „Prelaz iz hrišćanstva u islam oslobađa svakoga“. Taj istorijski model je postao kočnica. Ranke još ne vidi da li će taj poredak biti zamenjen evolutivno ili revolucionarno, ali smatra da je već u 19. veku bio prevaziđen. „Za Osmansko carstvo, za mir u Evropi i za razvoj čovečanstva važan zadatak jeste da se hrišćanskom življu u Turskoj omogući siguran i na razumnim načelima zasnovan opstanak".

Istorija nije marila za istoričareve savete, već je izabrala svoje omiljene stranputice.

Percepcija ume da varira i u samom Beogradu, zavisno od toga da li su „ruski svet", „evropske vrednosti", antikolonijalni ili ekspanzivno-nacionalni narativ prizma kroz koju se posmatra.

Smrt sred Svetske istorije

Istorijski stručnjaci će potvrditi da na neki način, moderna profesionalna istorijska nauka širom sveta nosi „rankeovski DNK". U svojim osamdesetim godinama započeo je monumentalnu „Istoriju sveta“.  Diktirao je tekstove svakodnevno i nakon 90. godine života. Umro je u Berlinu 1886. praktično još radeći.

„Svakako, postoji nada da će se srećno nastaviti počeci koje smo prikazali ovde. I da će naši sledbenici jednog dana imati da zabeleže svetle stvari“, napisao je na kraju „Srpske revolucije“. Da li bi 140 godina posle svoje smrti i skoro dva veka od prvog izdanja te knjige još jednom napisao takvu rečenicu?

Pruska skromnost mu je nalagala i ovakve misli: „Bar namera nam je bila to da se sa događajima upoznamo neposredno, da ih prikažemo sa vedrom voljom“.

Njegovi biografi smatraju da su Leopoldu Rankeu – koji je „fon“ kao plemićki dodatak imenu stekao u Pruskoj 1865. – estetska strana jezika i način kazivanja bili skoro jednako važni kao i njegovo kritičko preispitivanje izvora i njegovo čuveno pitanje: „Kako je zapravo bilo?“ Zato ću s lakoćom zapamtiti ovaj izraz  koji sam sreo kod njega i nigde više, te i ja završavam ovaj tekst „sa vedrom voljom".