1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW
Društvo

„Rasplačem se kad pomislim na Siriju“

Ane Almeling ARD, Kairo
7. decembar 2018.

Jordan je primio više od 600.000 sirijskih izbeglica. Vlada u Amanu međutim pominje brojku od gotovo 1,3 miliona. Neki Sirijci su se proteklih meseci vratili u domovinu. Ali za mnoge to ne dolazi u obzir.

Foto: DW/T. Krämer

Raba kuva kafu i sipa je u fildžane. Kafa je ovde pravi mali luksuz koji ona sebi jedva da može da priušti. Ona živi u dvosobnom stanu na periferiji jordanskog glavnog grada Amana sa svoje četvoro male dece. Porodicu izdržava porodicu radeći povremene poslove i zahvaljujući podršci Organizacije za izbeglice. Život te 40-godišnje Sirijke je težak, ali uprkos tome, ona ne želi da se vrati u svoj rodni grad Homs. U svakom slučaju, ne sada.

„Bojim se da će moj sin biti prisiljen da ode u vojsku ili da će na neki drugi način da izgubi život u Siriji. Već je dovoljno strašno to što je njegov otac ubijen“.

Raba je nekada sa svojom porodicom živela u svojoj kući, u blizini njenih roditelja i sestara. Njen muž je radio kao stolar, a i Raba je ponešto zarađivala radeći u tkaonici vune. Pored toga, brinula se o deci. A onda je došao rat i porodica je pobegla u Jordan. Nakon što se njen muž iz Amana još jednom otišao u Siriju da donese potrebna dokumenta, više ne nije vratio. „Moj muž je ubijen dok je pio čaj u kući svog rođaka. Raketa je pogodila kuću.“

Raba u međuvremenu već pet godina živi u Jordanu. Fatima i Basma, dve najmlađe kćerke, i ne pamte oca. Njihova starija sestra imala je deset godina kada je otac stradao: „Ne želim nazad u Siriju, jer moj tata više nije živ. Tamo ne može da se živi“.

U Homsu gotovo više nema gde da se živiFoto: Reuters/SANA

Njihova porodična kuća u Homsu odavno više ne postoji, a rođaci su se raselili u svim pravcima: „Imam brata koji živi u Libanu, sestru koja se iselila u Nemačku i drugu sestru koja je iz Homsa prešla u Hamu. Moji roditelji žive u Turskoj“, kaže Raba.

U Jordanu je Raba stvorila svoju malu mrežu. Njena mlađa deca tu idu u školu, njena starija kćerk se tu udala. Raba se oseća sigurno u Amanu. Baš kao i Huda. Ta 58-godišnja Sirijka živi sa svojim mužem i kćerkom u malom stanu na istoku grada. „Ne možemo da se vratimo u Siriju, jer je naša kuća srušena. Nemam više smeštaj. Moj muž je bolestan i ne može više da radi i da zarađuje novac. Osim toga, strah nas je da u Siriji nije bezbedno“, kaže Huda.

I ona je iz Homsa. Četvrt u kojoj je živela, skoro u potpunosti je sravnjena sa zemljom. Kada ona priča o tome, na licu joj se vidi očaj. Ona gotovo uopšte više ne računa s tim da će još jednom videti svoju domovinu. Njen suprug ima problema sa diskus-hernijom, njoj bi trebalo da bude ugrađen pejsmejker. Zbog skupih medicinskih tretmana, porodica je veoma zadužena. Povratak u Siriju teško je zamisliv. Još manje nekakava ponovna izgradnja njihove kuće.

„Kada mislim na Siriju naviru mi sećanja i briznem u plač.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Preskoči sledeću sekciju Više o ovoj temi