„Mi smo protivnik“ – tako glasi naslov kolumne Jakoba Augštajna u internet-izdanju magazina Špigel. Tekst počinje ovako: „Samo nekoliko sati posle napada, šef vlade obratio se narodu i rekao: Naš odgovor na nasilje jeste – još više demokratije, još više humanosti, ali nikako – naivnost. Znači: ne osveta, odmazda i revanš. Već: više demokratije. Više humanosti. I to posle napada na demokratiju i humanost. Takav odgovor nije čuven pre toga – ali ni posle toga. Bile su to reči norveškog premijera Jensa Stoltenberga posle atentata Andersa Brejvika, reči koje su ostale u sećanju – ali nisu delovale.“

„Fransoa Oland je govorio drukčije: o nemilosrdnoj odmazdi i ratu. Tako je francuski predsednik zapečatio uspeh atentatora u Parizu. Već godinama Zapad ne napreduje u borbi protiv islamističkog terorizma. To nije čudo: neprijatelja ne možeš pobediti tako što ćeš mu postati sličan. To je problem sa ratom protiv terora. Onaj ko ga povede, automatski ga je izgubio. Jedino oružje protiv mržnje je pomirenje. Napominjem: to nema veze sa naivnošću, kako je to ispravno primetio Norvežanin Stoltenberg. Naprotiv.“

„Kakve zaključke izvlačimo iz Pariza? – Opet pogrešne. Predsednik Oland je posle napada uveo vanredno stanje. Ono sada treba da bude produženo na tri meseca. I još tokom vikenda, francuski avioni su bacili dvadeset bombi na položaje IS u Siriji. Više oružja, više vojnika, više nadzora, veće ograničavanje građanskih sloboda. Ponovo primenjujemo recepte koji u prvom redu protivreče našim sopstvenim vrednostima, a osim toga u prošlosti – nisu funkcionisali.“

„Kada su Nemačka i Švedska letos počeli sa prihvatom velikog broja muslimanskih izbeglica, to je imalo istorijski značaj. Bilo je to delo pomirenja između Orijenta i Okcidenta. Nikada Zapad nije islamizmu doneo veći poraz od trenutka, kada je muslimanima koji su se patili zbog rata i terora pružio zaštitu. Može se zamisliti koliko su ubice IS bile šokirane tim činom altruizma. Za njih nema ničeg opasnijeg od – gubitka neprijatelja“, piše između ostalog Jakob Augštajn u Špigelu onlajn.

„Mudrovanje“

Komentator Mark Feliks Serao se u Zidojče cajtungu pozabavio temom: solidarnost na Fejsbuku – uz jedan klik miša. „Milioni korisnika su pretvorili slike na svojim nalozima u adrese solidarnosti. [...] Sada zbog takvih stvari mnogi počinju da se bune. Nacionalizam! Evropska arogancija! Ako nam već trebaju simboli, onda nađimo jedan koji odaje poštu svim žrtvama terora – od Libana do Iraka. Ili su one manje vredne?“

„Ta kritika je razumljiva. Žrtve napada u Francuskoj još nisu ni sahranjene, a ljudi već prekucavaju pravila komemoracije. To podseća na one koji posle masakra nemaju druga posla nego da po Fejsbuku i Tviteru traže neprikladne komentare. I jedni i drugi su negde u pravu, ali ni jedni ni drugi zbog svog mudrovanja nisu simpatični.“

„Šta simboliše francuska trobojka? Najpre slobodu – pa i onu da se u afektu pišu gluposti. Zatim, jednakost – koja obuhvata i ne-Francuze. Tu je naposletku i ideja svetske ljubavi prema braći. Ona je možda najlepši poklon velike stare Republike svetu. Jer, onaj ko svoje sugrađane u svetu vidi kao braću i sestre, postaje uviđavan. Čak i onda kada oni sede pored svojih računara i misle da je trobojna pozadina koju im je veliki internet-koncern stavio na raspolaganje – politički signal. Ima dobrih povoda za mudrovanje onih koji sve najbolje znaju. Ovo nije takav povod.“