„Rat je završen. Oružje ćuti.“ Tu rečenicu je Hildegard Tajnert napisala u dnevniku svog muža, 9. maja 1945. godine, na dan kada je svuda u Nemačkoj objavljena kapitulacija nemačkog Vermahta. Ubrzo nakon toga, u malom gradu Glac u Donjoj Šleziji, Johanes Tajnert, nastavnik latinskog, puca prvo u suprugu, a zatim i u sebe. Ali, idemo redom…

Berlin-Karlshorst, 8. maj 1945, 23 časa i 45 minuta – Feldmaršal Vilhelm Kajtel potpisuje bezuslovnu kapitulaciju nemačkog Vermahta. Tako je datiran zvanični dokument. U stvari, Kajtel je tek 9. maja potpisao dokument – i njegov potpis je samo formalno ponavljanje onoga što je već zapečaćeno dan ranije u francuskom Remsu. Tu je general-pukovnik Jodl podneo „bezuslovnu predaju svih snaga na kopnu, na moru i u vazduhu vrhovnoj komandi savezničke ekspedicije i istovremeno vrhovnoj komandi sovjetskih trupa.“ Sva borbena dejstva treba prekinuti 8. maja u 23:01.

Na nagovor Staljina, to je uobičajena teza, ceremonija je morala da se ponovi u Berlinu. U Remsu nije bilo visokih predstavnika sovjetske armije. „To je svakako igralo određenu ulogu“, kaže Margo Blanko iz nemačko-ruskog muzeja u Berlinu-Karlshorst. „Ali veći problemi su bili na britanskoj strani. Oni su istakli da se nemački vojni vrh nije predao na kraju Prvog svetskog rata, nego je poslata civilna vlada, pa su posle mogli da kažu: mi smo neporaženi na frontu.“

Kraj „Trećeg Rajha“? General Denic još uvek na dužnosti

Nemačku kapitulaciju su potpisali vrhovni komandant Kajtel za ceo Vermaht, general pukovnik Štumpf za vazduhoplovstvo i general admiral Fon Frideburg za mornaricu. Potpisi u Remsu i Karlshorstu urađeni su u dogovoru sa predsednikom Rajha Karlom Denicom. Pošto je Hitler izvršio samoubistvo 30. aprila, Denic je bio zvanični naslednik diktatora. Njegova privremena nacionalna vlada je od bekstva iz Berlina u Flensburgu – i vraća se tamo nakon potpisivanja u Karlshorstu. Nacionalna vlada je zvanično na vlasti. „Nije kapituliralo Nemačko carstvo već Vermaht“, kaže Johanes Hurter sa Instituta za savremenu istoriju u Minhenu. Tek 23. maja britanski okupatori uhapsili su Denica i sve članove Vlade – i to na insistiranje Amerikanaca, koji su čuli da su i posle 8. maja ljudi egzekutirani na osnovu presuda nemačkih vojnih sudova.

Takozvani „Nulti sat“ za Nemce nije odzvonio tek 8. maja. Za Ester Bejarano, bilo je to krajem aprila, kada su se sastali ruski i američki vojnici. Slaveći, oni su zajedno zapalili Hitlerovu sliku. Tu su bile i neke jevrejske devojke koje su uspele da pobegnu sa jednog od „marševa smrti“ kojih je bilo širom nemačkog Rajha. Jedna od njih je Ester Bejarano. „Igrali su svuda oko slike i ja sam svirala“, seća se 90-godišnjih žena. To je bilo prvi put da dobrovoljno svira harmoniku, nakon što je muziciranje u ženskom orkestru Aušvica bila jedina šansa da preživi. „To je bio moje oslobođenje. Znali smo da smo sada slobodni ljudi.“

Svi koncentracioni logori i logori za istrebljenje bili su oslobođeni do 8. maja. Ali gde su svi ti ljudi mogli da odu? Mnogi su lutali po Nemačkoj, tražili rođake, drugi su zbog iscrpeljnosti morali još nedeljama nakon oslobođenja da ostanu u logoru, gde su tako dugo bili zatvoreni. U Bergen-Belzenu su Britanci organizovali kamp za raseljena lica.

„Dete, obećaj mi da ćeš se ubiti“

„U bivšem Nemačkom Rajhu lutalo je na milione beskućnika: raseljena lica, prinudni radnici, ratni zarobljenici, izbeglice, bivši logoraši iz koncentracionih logora. Bilo je raznih emocija – oslobođenje, ali i strah“, kaže profesor istorije Hurter.

Bračni par Tajnert plašio se osvete pobednika, jer su, nakon razgovora sa bivšim đakom koji je bio vojnik na istočnom frontu, znali o zločinima Nemaca. „Mnogi ljudi su imali osećaj krivice i upletenosti, a samim tim i strah od onoga što dolazi.“ U svojoj knjizi „Dete, obećaj mi da ćeš se ubiti“, Florijan Huber opisuje najveće masovno samoubistvo u nemačkoj istoriji, uključujući i sudbinu para Tajnert. On dokazuje da je samo u malom gradu Deminu (15.000 stanovnika) u Zapadnoj Pomeraniji, u poslednjim danima rata između 700 i 1.000 ljudi izvršilo samoubistvo. U Berlinu se stopa samoubistava u poslednjoj godini rata upetostručila u odnosu na prethodne godine. I u mestu Glac, nastavnik i njegova supruga nisu jedini koji su sebi oduzeli život. „Samo još nekoliko trenutaka, onda je sve sve gotovo – zauvek“, piše Hildegard Tajnert neposredno pre nego što njen muža puca u nju. Samo dan nakon završetka Drugog svetskog rata.