1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW
Mediji

Rat? Koga još to zanima?

20. januar 2018.

Pavel Pjenjažek, ratni reporter iz Poljske, provodi godine u Donbasu, Iraku, Siriji. Novinarstvo u panciru. U autorskom tekstu za DW opisuje šta ga deprimira – ljude širom Evrope slabo zanima što se nešto dalje gine.

Foto: Tomas Rafa

U Siriji, Iraku ali i istočnoj Ukrajini besni rat. Svakodnevno se puca, pati, umire. No, ako se izuzme izbeglička tema, niko u Evropi ne primjećuje šta se u susedstvu događa. Ljudi se ušuškavaju u prividnu sigurnost. Sve se to događa negde drugde, dovoljno daleko.

Pogotovo u istočnoj Evropi nedostaje svest da je rat svakodnevnica. Izveštaji s ratišta ovde se mnogo ređe pojavljuju u medijima nego na Zapadu. Istočnoevropska društva nemaju priliku da razviju saosećanje ni s drugim narodima niti s izbeglicama i onima kojima je potrebna pomoć.

Trenutno izveštavam iz Kobanea sa severa Iraka. Pre toga sam bio u Raki. Tamo sam se s kurdskim borcima vozio u vojnom Humviju. U Raki su oklopna vozila uobičajeno prevozno sredstvo. Često se iz tih vozila nište ne može videti jer su razbijena stakla nakon brojnih hitaca poput paukove mreže.

Kad se vozite u Humviju potpuno ste koncentrisani. Stalno se naglo koči, važno je da se motor nikad ne ugasi. Tokom boravka u Raki, kurdski i arapski borci koje podržavaju SAD vodili su žestoke borbe protiv pripadnika Islamske države. Raka je stalno bila pod oblakom prašine i dima. Avioni su neprestance bombardovali čak i ona područja grada koja su odavno bila uništena. U borbama u i oko Rake poginulo je navodno preko 3.200 osoba. Jedna trećina od toga su bili civili. Još nikada u životu nisam video tako razoren grad.

 - pročitajte još: Erdogan izaziva i Vašington i Moskvu

Kao ratni reporter radim već četiri godine. Kao slobodni novinar sam 2013. izveštavao s Majdana u Kijevu na kojem je preko 100 građana izgubilo život. Nakon toga se nisam vratio u Poljsku nego sam otišao na ratište na istok Ukrajine, u Donbas. Nisam ni slutio da se tamo više ne radi o protestima nego da je počeo pravi rat.

U prtljagu sam imao signalni prsluk. Tipično za žutokljunca bez iskustva što se ratnih područja tiče. Sazrevao sam zajedno sa sukobom i uz pomoć iskusnijih kolega. Tokom boravka u Donbasu jedna me redakcija pitala da li nosim pancir. Naravno da ga nisam imao. Ni bezbednosnu obuku isto tako nisam prošao. Ali to nije nikoga zanimalo. U međuvremenu imam kameru, opremu, pancir, a i obuku sam naknadno prošao. Putne troškove i dalje snosim sam.

Rat pre svega znači: sedenje i čekanje. Nema to puno veze sa „akcijom“, kako nam često predočavaju televizija ili video-igrice. Rat je pre svega čekanje satima u nekoj razrušenoj kući ili rovu uz čaj, kafu ili energetski napitak. „Akcija“ je retkost i uglavnom vrlo kratko traje. Dakle mnogo vremena za razgovor s ljudima, za slušanje i posmatranje.

Jednom, u kurdskom delu Iraka, sedimo tako zajedno nas trojica poljskih i nekoliko drugih novinara. Preko puta sedi petočlana ekipa jedne velike zapadnoevropske TV-stanice: reporter, producent, snimatelj tona i dva kamermana. Mediji iz Velike Britanije i Nemačke stvari shvataju ozbiljno.

Naš poljski trojac je u glavi ima jedno: pogledaj ih, njih petoro radi za jednu kuću. Nas trojica za osam različitih medija. Nakratko smo se nasmejali ali je zapravo bilo za plakanje. Tako se oseća novinarsko siromaštvo u Evropi. Može se slobodno reći i „Evropa u dve brzine“. Slično kao i nama Poljacima je i ostalim novinarima iz istočne Evrope. Vukovi samotnjaci prepušteni sami sebi.

Naše siromaštvo je dobro uvijeno u celofan zvan „digitalno novinarstvo“. Jedan reporter radi sve: video-snimke, fotografije, tonske zapise. Istovremeno razmišljaš kako da napišeš reportažu i kako da što pre postaviš video na društvene mreže. Na sreću još uvek nemam dovoljno novca za bespilotnu letelicu. Njom bih snimao još brže, još efikasnije i još ekskluzivnije. Slobodni novinar bez velike redakcije u pozadini mora da se pobrine za sopstveni marketing.

Gotovo svakodnevno se sudaram s granicama ostvarivog. Pre svega kad još uz sve to s neba počnu da padaju bombe. Dve stvari istovremeno još i idu nekako, ali tri ili četiri nikako.

Kada se nađe u opasnosti čovek traži pomoć drugih. Potpuno je svejedno radi li se o vojnicima, borcima ili civilima: pod stalnim udarom opasnosti svi se pre ili kasnije otvore. A ja sam tu kako bih pokazao šta se dešava i kako ljudi vide rat. A to je nešto za šta se u mojoj domovini i njenom susedstvu malo ko zanima.

 - pročitajte još: Spasavanje životinja iz Alepa

Ne želim da svoju situaciju ulepšavam, niti da ikoga osuđujem – ali zaista mnogo rizikujem. I zato mi je želja da ljudi u medijima napokon shvate da ne smeju verovati da su bili „potpuno blizu“ ako događaje s ratnih područja prate preko društvenih mreža. Ranije bi njihov provincijski pristup bio neodrživ. Danas je to „mejnstrim“. S jedne strane želi da se bore protiv lažnih vesti, a onda uvek iznova nasedaju na dezinformacije s interneta.

Prave priče o pravim ljudima iz rata nije baš lako prodati jer nisu dovoljno spektakularne. A oni koji su rat iskusili na svojoj koži, poput traumatizovanih vojnika, ne pričaju rado. Pogotovo na istoku Evrope gde je kult jakog muškarca i nepokolebljivog patriote posebno izražen. Ti niko ne želi da ispadne slabić. Ali sve dok rat u istočnoevropskim medijima ne dobije ljudski lik, žitelji ovih zemalja mogu opušteni i dalje da okreću glavu. Zato su nacionalizam i militarizam sve privlačniji.

*Pavel Pjenjažek, 1989, je poljski novinar koji je izveštavao iz Ukrajine, Iraka i Sirije. Jedna od njegovih knjiga, „Pozdrav iz Novorusije" je upravo objavljena u SAD. Na Tviteru piše pod @p_pieniazek.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Preskoči sledeću sekciju Više o ovoj temi