U Siriji, Iraku ali i istočnoj Ukrajini besni rat. Svakodnevno se puca, pati, umire. No, ako se izuzme izbeglička tema, niko u Evropi ne primjećuje šta se u susedstvu događa. Ljudi se ušuškavaju u prividnu sigurnost. Sve se to događa negde drugde, dovoljno daleko.

Pogotovo u istočnoj Evropi nedostaje svest da je rat svakodnevnica. Izveštaji s ratišta ovde se mnogo ređe pojavljuju u medijima nego na Zapadu. Istočnoevropska društva nemaju priliku da razviju saosećanje ni s drugim narodima niti s izbeglicama i onima kojima je potrebna pomoć.

Trenutno izveštavam iz Kobanea sa severa Iraka. Pre toga sam bio u Raki. Tamo sam se s kurdskim borcima vozio u vojnom Humviju. U Raki su oklopna vozila uobičajeno prevozno sredstvo. Često se iz tih vozila nište ne može videti jer su razbijena stakla nakon brojnih hitaca poput paukove mreže.

Kad se vozite u Humviju potpuno ste koncentrisani. Stalno se naglo koči, važno je da se motor nikad ne ugasi. Tokom boravka u Raki, kurdski i arapski borci koje podržavaju SAD vodili su žestoke borbe protiv pripadnika Islamske države. Raka je stalno bila pod oblakom prašine i dima. Avioni su neprestance bombardovali čak i ona područja grada koja su odavno bila uništena. U borbama u i oko Rake poginulo je navodno preko 3.200 osoba. Jedna trećina od toga su bili civili. Još nikada u životu nisam video tako razoren grad.

 - pročitajte još: Erdogan izaziva i Vašington i Moskvu

Kao ratni reporter radim već četiri godine. Kao slobodni novinar sam 2013. izveštavao s Majdana u Kijevu na kojem je preko 100 građana izgubilo život. Nakon toga se nisam vratio u Poljsku nego sam otišao na ratište na istok Ukrajine, u Donbas. Nisam ni slutio da se tamo više ne radi o protestima nego da je počeo pravi rat.

U prtljagu sam imao signalni prsluk. Tipično za žutokljunca bez iskustva što se ratnih područja tiče. Sazrevao sam zajedno sa sukobom i uz pomoć iskusnijih kolega. Tokom boravka u Donbasu jedna me redakcija pitala da li nosim pancir. Naravno da ga nisam imao. Ni bezbednosnu obuku isto tako nisam prošao. Ali to nije nikoga zanimalo. U međuvremenu imam kameru, opremu, pancir, a i obuku sam naknadno prošao. Putne troškove i dalje snosim sam.

Rat pre svega znači: sedenje i čekanje. Nema to puno veze sa „akcijom“, kako nam često predočavaju televizija ili video-igrice. Rat je pre svega čekanje satima u nekoj razrušenoj kući ili rovu uz čaj, kafu ili energetski napitak. „Akcija“ je retkost i uglavnom vrlo kratko traje. Dakle mnogo vremena za razgovor s ljudima, za slušanje i posmatranje.

Jednom, u kurdskom delu Iraka, sedimo tako zajedno nas trojica poljskih i nekoliko drugih novinara. Preko puta sedi petočlana ekipa jedne velike zapadnoevropske TV-stanice: reporter, producent, snimatelj tona i dva kamermana. Mediji iz Velike Britanije i Nemačke stvari shvataju ozbiljno.

Naš poljski trojac je u glavi ima jedno: pogledaj ih, njih petoro radi za jednu kuću. Nas trojica za osam različitih medija. Nakratko smo se nasmejali ali je zapravo bilo za plakanje. Tako se oseća novinarsko siromaštvo u Evropi. Može se slobodno reći i „Evropa u dve brzine“. Slično kao i nama Poljacima je i ostalim novinarima iz istočne Evrope. Vukovi samotnjaci prepušteni sami sebi.

Naše siromaštvo je dobro uvijeno u celofan zvan „digitalno novinarstvo“. Jedan reporter radi sve: video-snimke, fotografije, tonske zapise. Istovremeno razmišljaš kako da napišeš reportažu i kako da što pre postaviš video na društvene mreže. Na sreću još uvek nemam dovoljno novca za bespilotnu letelicu. Njom bih snimao još brže, još efikasnije i još ekskluzivnije. Slobodni novinar bez velike redakcije u pozadini mora da se pobrine za sopstveni marketing.

Gotovo svakodnevno se sudaram s granicama ostvarivog. Pre svega kad još uz sve to s neba počnu da padaju bombe. Dve stvari istovremeno još i idu nekako, ali tri ili četiri nikako.

Kada se nađe u opasnosti čovek traži pomoć drugih. Potpuno je svejedno radi li se o vojnicima, borcima ili civilima: pod stalnim udarom opasnosti svi se pre ili kasnije otvore. A ja sam tu kako bih pokazao šta se dešava i kako ljudi vide rat. A to je nešto za šta se u mojoj domovini i njenom susedstvu malo ko zanima.

 - pročitajte još: Spasavanje životinja iz Alepa

Ne želim da svoju situaciju ulepšavam, niti da ikoga osuđujem – ali zaista mnogo rizikujem. I zato mi je želja da ljudi u medijima napokon shvate da ne smeju verovati da su bili „potpuno blizu“ ako događaje s ratnih područja prate preko društvenih mreža. Ranije bi njihov provincijski pristup bio neodrživ. Danas je to „mejnstrim“. S jedne strane želi da se bore protiv lažnih vesti, a onda uvek iznova nasedaju na dezinformacije s interneta.

Prave priče o pravim ljudima iz rata nije baš lako prodati jer nisu dovoljno spektakularne. A oni koji su rat iskusili na svojoj koži, poput traumatizovanih vojnika, ne pričaju rado. Pogotovo na istoku Evrope gde je kult jakog muškarca i nepokolebljivog patriote posebno izražen. Ti niko ne želi da ispadne slabić. Ali sve dok rat u istočnoevropskim medijima ne dobije ljudski lik, žitelji ovih zemalja mogu opušteni i dalje da okreću glavu. Zato su nacionalizam i militarizam sve privlačniji.

*Pavel Pjenjažek, 1989, je poljski novinar koji je izveštavao iz Ukrajine, Iraka i Sirije. Jedna od njegovih knjiga, „Pozdrav iz Novorusije" je upravo objavljena u SAD. Na Tviteru piše pod @p_pieniazek.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android