Sveobuhvatni pristup Evropske unije temi izbeglica postepeno poprima obrise – spasilačke akcije, prihvatanje izbeglica, ali i borba protiv krijumčara. Krajnje je vreme za tako nešto. Do sada se raspravljalo uglavnom o onim izbeglicama koje su se već domogle Evrope. Trenutno njihovo zbrinjavanje zavisi od velikodušnosti nekolicine zemalja. To nije trajno rešenje.

Raspoređivanje izbeglica na osnovu kvota, koje je predložila Evropska komisija ostaće iluzija, pošto ni izdaleka sve članice nisu spremne da u tome učestvuju. Izbori u Danskoj doneli su uspon Narodne partije koja propagira netrpeljivost prema strancima – to pokazuje šta se događa kad građani steknu utisak da je politika izgubila kontrolu nad useljavanjem u zemlju. Nažalost, taj utisak je u velikoj meri tačan.

Žal za Gadafijem

Vojna misija koja je upravo pokrenuta predstavlja tek prvu fazu. Ona nije problematična, ali donosi frustraciju. Kad brodovi, podmornice, sateliti i dronovi isporuče informacije, Evropska unija će samo osmatrati krijumčarske puteve i identifikovati glavne aktere. Prava je zagonetka zašto se sve to do sada nije desilo. Možda pritisak nevolje nije bio dovoljno veliki.

Naravno, utvrđivanje kojim putevima krijumčari šalju ljude, može biti tek prvi korak. U drugoj i trećoj fazi će morati da pronađu njihove brodove i da ih eventualno unište, čak i u libijskim teritorijalnim vodama, pa i na kopnu. Za tako nešto je neophodan mandat Ujedinjenih nacija ili pristanak libijske vlade. Međutim, ne postoji jedna već dve libijske vlade koje se međusobno bore, a da ne govorimo o paravojnim formacijama koje nikoga ne slušaju. Procenjuje se da preko Libije dolazi oko 80 odsto izbeglica, a u zemlji vlada anarhija. Oni Evropljani koji su skloni cinizmu žale za Moamerom el Gadafijem, koji je, dok je bio na čelu libijske države, uzimao novac od Evropljana da bi sprečavao izbeglice da prema Evropi krenu preko Libije.

Izgradnja države je mukotrpan posao

I mandat Ujedinjenih nacija je teško dobiti. Za njega je potrebna saglasnost Rusije. Brisel je nedavno produžio sankcije Rusiji pa je teško poverovati da bi Rusija učinila diplomatsku uslugu Evropskoj uniji. Ostaje jedino da se pokuša uspostavljanje saradnje sa Libijom, državom koja ne funkcioniše.

Sada se sveti to što mnogo ranije nisu preduzete mere stabilizacije Libije i drugih država u regionu. Politika pomoći u razvoju, koja obuhvata izgradnju demokratskih institucija, u širem smislu jeste deo migracione politike. Do sada je to zanemareno.

Zbegovi se i dalje kreću ka Evropi

Dakle, neće uskoro biti sprovedene druga i treća faza plana koje obuhvataju mere protiv krijumčara. Drukčije rečeno, masovni beg iz Afrike i sa Bliskog istoka će se nastaviti. Kada osuđuju „krijumčare ljudi“, evropski političari rado navode izraze „prezir ljudskosti“, „brutalnost“ itd. Međutim, ne smemo zaboraviti da izbeglice potpuno drugačije vide krijumčare. Za njih ti ljudi obavljaju uslužnu delatnost, za koju im doduše izvuku i poslednju paru iz džepa stavljajući na kocku život izbeglica, ali bez njih izbeglice ne bi imale nikakve šanse da se domognu Evrope.

Trebalo bi iskreno reći: Borba protiv krijumčara je borba protiv izbeglica, sve dok ne postoji legalni put da se dođe u Evropu. Migracioni pritisak je tako velik da će u budućnosti i dalje rasti broj izbeglica. Borba protiv krijumčara ali i protiv uzroka koji dovode do bega nisu pogrešni. Ali neka niko ne gaji iluziju da će uspesi doći preko noći.