U mom kelnskom kraju nema mnogo grafita. Vlasnici zgrada ih brzo prefarbaju. Jedan od onih koji već nedeljama krase pročelje zgrade na kraju ulice kojom svako dan prolazim do samoposluge glasi „Krieg dem Krieg“ – rat ratu. Nešto dalje u ulici u koju se smestile izbeglice iz jednog od tih ratova čitam poruke očajnika: No border no nation!

U svetu u kojem granice postaju bedemi, a ratovi svakodnevna, digitalizovana masovna smrt, oba grafita izražavaju iskreni, nemoćni pacifizam.

Moji davni uzori su držali gitare u rukama, prezirući rat. Njihove pesme su upozoravale, preklinjale, optuživale. Zvali su se Dilan, Marli, Morison. Sa osamnaest, više sam verovao njima nego desetaru Kljunu koji je urlao: Atom zdesna! I svi mi – dečaci u uniformama – prućili bismo se na blatnjavu zemlju. Desetar Kljun, poreklom negde iz Istre, bio je za mene simbol svega što mi je bilo odvratno u vojsci: neuk, tupav, sujetan i osvetoljubiv. Na naše oči je aktivirao upaljač za bombu koji mu je razbucao šaku. On je za mene bio vojska. Neuka, tupava, sujetna i osvetoljubiva. Kada sam krajem leta 1982.  kao civil izašao kroz kapiju borongajske kasarne, bio sam nepokolebljivi pacifista. Iskustvo te sivomaslinaste godine mi je potvrdilo ono što sam već znao čitajući Remarkove romane kao gimnazijalac – rat, u koji je za mene spadalo mirnodopsko treniranje za njega, jeste autoimuna bolest čovečanstva. A vojske su njene odvratne metastaze.

Kao student sam znao šta su o ratu mislili Ajnštajn, Martin Luter King, Gandi, Bel. Svidela mi se doslednost Muhameda Alija. Radije kao šampion u zatvor nego u Vijetnam. Džon Lenon je bio čovek čijom sam himnom miru dosađivao ljudima na žurkama.  Tek kasnije sam shvatio da je pacifistička ideja mnogo starija od mog idealizma. Jednom prilikom sam pročitao to što je jedna hrabra žena rekla davno pre mog rođenja: „Nikome razumnom neće pasti na pamet da mrlje od mastila pere mastilom, ili mrlje od ulja uljem. Samo se krv uvek iznova pokušava oprati krvlju.“

Zvala se Berta fon Sutner. Bila je prva žena koja je dobila  Nobelovu nagradu za mir. Ta je rečenica probudila moju radoznalost. I što sam više saznavao o životu i borbi Berte fon Sutner, to sam joj se više divio.

Anđeo mira u Kristijaniji

Berti je Nobelova nagrada dodeljena zapravo 1905. Ali ona – zbog nedostatka novca i usled zdravstvenih nevolja – nije mogla da iz Italije, gde je tada boravila, doputuje u Kristijaniju, kako se tada zvao Oslo i da primi nagradu. To je učinjeno naknadno, 18. aprila 1906. – tačno pre 120 godina. U Norveškoj, koja je 1905. stekla punu nezavisnost, dočekana je kao pop zvezda. Norveška javnost je u njoj videla istinskog lidera novog doba.

Bertu je primio norveški kralj Hokon VII. Na samoj ceremoniji 18. aprila, predstavio ju je čuveni norveški pisac i nobelovac Bjernstjerne Bjernson, inače autor teksta norveške himne. On je u svom govoru istakao njenu neverovatnu hrabrost da se kao mlada žena u Austrougarskoj, jednoj od najmilitarizovanijih zemalja Evrope, usudi da uzvikne „Dole oružje". Norveški ministar spoljnih poslova, priredio je svečani banket na kojem je održao zdravicu na nemačkom jeziku, nazivajući Bertu „glavnim zapovednikom“ mirovnog pokreta, što je dočekano burnim aplauzom. 

Odlaganje dolaska u Norvešku zbog finansijskih i zdravstvenih razloga samo je povećalo radoznalost javnosti. Ko je ta odlučna žena koja uspeva da u svetu skrojenom po volji muškaraca pridobije moćne saveznike za svoju utopiju – svet bez rata? Dočekana je kao „anđeo mira“, a norveška štampa je opširno izveštavala o svakom njenom koraku.

Prvi put  je jedna žena samostalno stajala za tom govornicom, a Bertina pojava u crnini koju je nosila za pokojnim mužem Arturom ostavila je dubok utisak na sve prisutne.

Proročki govor

Berta fon Sutner je znala šta treba da kaže. Ona se zalagala za prenošenje večnih istina i prava u obavezujuća pravila među državama i narodima: „Jedna od tih istina jeste da je mir temelj i krajnji cilj sreće, a jedno od tih prava jeste pravo na sopstveni život. Najjači od svih nagona, nagon samoodržanja, predstavlja takoreći legitimizaciju tog prava, a priznanje tog prava osveštano je prastarom zapovešću koja glasi: `Ne ubij`.“

Neke reči koje je tada izgovorila Berta fon Sutner zvuče zastrašujuće aktuelno i danas: „Od svih borbi i pitanja koja ispunjavaju naše tako burno vreme, pitanje da li će među državama vladati stanje sile ili stanje prava verovatno je najvažnije i sa najdalekosežnijim posledicama. Jer isto onako kao što su nezamislivo srećne i blagotvorne posledice osiguranog svetskog mira, tako su nezamislivo strašne posledice svetskog rata koji još uvek preti i koji neki zaslepljeni čak priželjkuju.“

Ispašće, kada Berte više ne bude među živima, da je zaslepljenih daleko više od onih koji su progledali. Uslediće dva svetska rata i nezamisliva patnja.

U govoru je Berta spomenula i svoje dugogodišnje prijateljstvo sa Alfredom Nobelom, kao i lična poznanstva sa državnicima sveta. Neki od njih su imali sluha za njene predloge. Bertu je oktobra 1904. u Beloj kući primio predsednik Sjedinjenih Država Teodor Ruzvelt. Bio je sklon njenim idejama. Berta je u svom govoru u Norveškoj citirala jednu njegovu poruku Kongresu, da je dužnost njegove vlade – a Berta je dodala da je to dužnost svih vlada – da se na svaki mogući način približi vreme „kada sudija među narodima više neće biti mač.“

Životni put

Rođena je 9. juna 1843. godine u Pragu, tada delu Habzburškog  carstva, u plemićkoj porodici Kinski. Njen otac, general Franc Mihael Kinski, umro je pre njenog rođenja, a porodica je ubrzo zapala u finansijske teškoće, iako je Berta dobila dobro obrazovanje, ističući se u jezicima, muzici i književnosti.

Zbog materijalnih problema, 1873. godine prihvatila je posao guvernante u bečkoj porodici Sutner. Tamo se zaljubila u Artura Gundakara fon Sutnera, sina porodice. Najpre su vezu držali u tajnosti.

Berta je 1876. pročitala neobičan oglas u novinama: „Veoma bogat, obrazovan, stariji gospodin, koji živi u Parizu, traži damu zrelih godina, vičnu jezicima, kao sekretaricu i domaćicu.“ Potpisnik je bio Alfred Nobel, kralj dinamita, koji je tada živeo u Parizu. Siromašna plemkinja u tajnoj vezi sa mlađim Arturom fon Sutnerom čija se porodica protivila braku videla je šansu da se izbavi iz bezizlazne situacije i – prijavila se za posao.

Dobila je posao i otputovala za Pariz. Nobel je bio očaran njenom inteligencijom i harizmom. Iako je posao trajao svega dve nedelje, razvili su duboko poštovanje jedno prema drugom. Nobel, koji je bio povučen i često depresivan, u Berti je pronašao osobu koja može da mu intelektualno parira.

Berta nije čestito ni raspakovala kofere, a primila je telegram u kojem joj je Artur napisao da ne može da živi bez nje. Ona se, bez mnogo razmišljanja, vratila iz Pariza da bi se tajno udala za njega. Nobel se nije naljutio –  bio je dirnut njenom hrabrošću da izabere ljubav umesto komfora. Ostali su u prepisci narednih 20 godina. Nobel joj je slao pisma potpisujući se sa „Tvoj Alfred“. Berta ga je u pismima stalno molila da donira novac za mirovne pokrete, na šta bi on ponekad odgovarao ironično, ali bi uvek poslao ček.

Kada je Nobel umro, Berta je bila jedna od retkih osoba kojoj je u testamentu ostavio posebno priznanje. Iako više nije radila za njega, on je nju video kao svoju „savest“.

Nakon venčanja 1876. godine, Berta i njen muž živeli su nekoliko godina na Kavkazu, u tadašnjoj Gruziji, gde je počela ozbiljnije da se bavi pisanjem. Njen muž, takođe pisac, bio joj je velika podrška. Po povratku u Austriju tokom osamdesetih godina 19. veka postepeno se uključila u međunarodni mirovni pokret.

Presudan trenutak u njenoj karijeri dogodio se 1889. godine, kada je objavila roman „Dole oružje!“ (nemački: Die Waffen nieder!). U ovom delu je kroz sudbinu jedne žene opisala strahote rata i militarizma. Roman je doživeo 37 izdanja. Preveden je na brojne jezike i snažno je doprineo popularizaciji pacifističkih ideja u Evropi.

Sutner je zatim postala jedna od vodećih ličnosti organizovanog mirovnog pokreta. Godine 1891. osnovala je Austrijsko društvo prijatelja mira i učestvovala na brojnim međunarodnim kongresima. Bila je i među retkim ženama koje su učestvovale u radu Prve haške mirovne konferencije 1899. godine, gde je zagovarala međunarodnu arbitražu i ograničavanje naoružanja.

„Dole oružje“

U romanu Berta fon Sutner smešta ličnu priču junakinje Marte Althaus u stvarni istorijski okvir evropskih ratova 19. veka. Mar­ta Althaus odrasta u aristokratskoj austrijskoj porodici u kojoj vlada militaristički duh. Rat i vojnička slava smatraju se prirodnim i časnim delom života. U ispovednom tonu opisuje se njen preobražaj na osnovu ličnog iskustva u ratovima koje su oblikovale političku istoriju Evrope.

Prvi od njih, Drugi rat za nezavisnost Italije, zapravo rat Austrije protiv Francuske i Kraljevine Sardinije-Pijemont direktno pogađa život junakinje. U njemu gine njen prvi muž, oficir austrijske vojske. Bitke iz tog sukoba su u evropskoj istoriji postale simbol ogromnih gubitaka i haosa na bojištu. Posebno je Solferino poznat po tome što je inspirisao osnivanje Crvenog krsta.

Sedam godina posle ovog sukoba, 1866. izbija Austrijsko-pruski rat. Marta Althaus počinje da sumnja u militarističke vrednosti sa kojima je odrasla. Ponovo se udaje. Drugi muž Fridrih Tiling ima liberalne i pacifističke ideje. U njihovim razgovorima Marta prvi put čuje ozbiljnu kritiku militarizma i počinje da preispituje dotadašnja uverenja.

Francusko-pruski rat sa slomom Francuske 1871, stvaranjem Nemačkog carstva i Pariskom komunom kao dramatičnom nastavkom nasilja posle Francusko-pruskog rata zauzimaju centralno mesto u romanu. Marta i Tiling su užasnuti surovošću rata. Tiling piše svojoj ženi sa ratišta:

„Zašto ti sve ovo pišem? Zašto ne počnem, kako priliči jednom ratniku, da u zanosu pevam hvalospeve ratničkom zanatu? Zašto? Zato što žudim za istinom – i za njenim bezrezervnim iznošenjem; zato što sam oduvek mrzeo lažne fraze – a u ovom trenutku, kada sam tako blizu smrti i kada govorim tebi, koja možda i sama ležiš na samrti – to me dvostruko nagoni da govorim onako kako mi je na srcu. Neka hiljade drugih i misle drugačije, ili makar smatraju da su dužni da govore drugačije, ja želim, ja moram da to još jednom izgovorim pre nego što i sam postanem žrtva rata: ja mrzim rat. Kada bi samo svako ko oseća isto imao hrabrosti da to glasno objavi – kakav bi gromoglasan protest tada odjeknuo do neba! Svi pokliči ura koji sada odjekuju zajedno sa tutnjavom topova bili bi nadjačani pokličem čovečanstva koje čezne za humanošću, pobedničkim uzvikom: Rat ratu!“

Na drugom mestu Fridrih Tiling kaže: „Kada je reč o tome da se sopstveni život brani od drugog ubice, tada prestaje lična odgovornost za ubistvo. Rat je često i sasvim opravdano nazivan masovnim ubistvom, ali se pojedinac ne oseća kao ubica.“

Pacifizam kao skandal

U vremenu u kojem je nastao, ovaj roman je bio dvostruki skandal.  Napisala ga je jedna žena. I bio je frontalni napad na militarizam: „Na bojnom polju nema pobednika – postoje samo mrtvi i oni koji oplakuju mrtve.“

Roman naglašava da su pravi gubitnici rata obični ljudi: vojnici, porodice i civili. Čak i pobednička strana plaća ogromnu cenu u ljudskim životima i patnji. „Rat, koji se u pesmama slavi kao herojski, u stvarnosti je samo beskrajna povorka bola, krvi i suza", kaže se na jednom mestu. Ženska perspektiva je prvi put jasno razrađena:  „Za žene rat nikada nije slava – on je samo gubitak.“

Ne treba da čudi to što je evropska konzervativna vojna elita dočekala ovu knjigu sa prezirom i mržnjom. U romanu lepo stoji: „Narodi ne žele rat – rat žele oni koji vladaju.“ Kada bi se Bertine ideje ostvarile generali bi morali da potraže novi posao: „Doći će vreme kada će se sporovi među narodima rešavati sudovima, a ne topovima.“

Berta je stekla poštovanje slavnih savremenika. Kroz prepisku sa Alfredom Nobelom, ona ga je od skeptika pretvorila u čoveka koji je svoje bogatstvo uložio u mir.

Lav Tolstoj je bio za apsolutno hrišćansko nenasilje, a ona za pravni pacifizam. Uprkos toj razlici Tolstoj je izuzetno cenio njen roman „Dole oružje!“. „Čitanje Vašeg romana donelo mi je veliku radost. On je tako istinit, tako plemenit i tako ubedljiv“, napisao joj je i dodao da će njena knjiga učiniti za mir isto što i „Čiča Tomina koliba“ za ukidanje ropstva. Romen Rolan, francuski nobelovac i pacifista smatrao je Bertu svojom prethodnicom.

Slavni austrijski pisac Štefan Cvajg: bio je njen veliki poštovalac. U svojim memoarima „Jučerašnji svet“, sa tugom se prisećao Berte kao vizionarke koju niko nije slušao. Nazvao ju je „Kasandra našeg doba“ jer je uzalud upozoravala na dolazeću katastrofu Prvog svetskog rata. Juna 1914. godine, samo nekoliko dana pre njene smrti sreli su se u Beču na ulici. Berta fon Sutner je skoro vrištala od očaja zbog senke velikog rata koja se nadvila nad Evropu i svet: „Ljudi ne znaju šta se sprema! To će biti užasno, uništiće nam civilizaciju!“

Nije to doživela. Ali je bila u pravu. Civilizacija je prošlog veka dva puta počinila samoubistvo. Širom sveta su njene lokalne verzije, uključujući i našu, od tada imale čak seriju ratnih suicida.

A mi? Proleća 2026. zurimo u naše ekrane sa nevericom, umorni od razaranja između Kijeva i Teherana.

Nedostaje nam Berta.