„Fudbal kao ratna igra? Na Balkanu to nije nikakvo preterivanje.“ Tim rečenicama list iz Ciriha svojim čitaocima pokušava da dočara u šta se fudbal pretvorio tokom poslednjih 30 godina. Noje cirher cajtung podseća i na epizodu iz leta 2019. kada se odjednom ispred stadiona Marakana u Beogradu pojavio tenk koji je navodno učestvovao u ratnim operacijama u Vukovaru. „Sve je počelo pre 30 godina. Trinaestog maja 1990. na stadionu Maksimir u Zagrebu sastala su se dva najbolja tima Jugoslavije: Dinamo Zagreb i Crvena zvezda. Navijači su probili ogradu, počeli da bacaju kamenje i uništavaju sedišta. Igrači su pobegli u svlačionice, a utakmica je završena pre regularnog kraja.“

Švajcarski list piše da je na Maksimiru, kao nikada do tada, postalo jasno da je multinacionalna država Jugoslavija pred raspadom. „Početak spirale nasilja, pogotovo između Hrvata i Srba. S posledicama do današnjih dana.“

-pročitajte još: Bratstvo i jedinstvo budala

San o Velikoj Srbiji

Reporter Noje cirher cajtunga Roni Blaške posetio je i Zagreb i Beograd – i piše o svojim utiscima – u blizini stadiona Marakana uočio je spomen-tablu žrtvama rata u Jugoslaviji. I ime – Arkan: „Čovek koji je imao istu želju kao Milošević: ujedinjenje svih Srba u jednu etnički homogenu državu.“ Blaške podseća da je Arkan samo nekoliko meseci nakon „istorijske“ zagrebačke utakmice osnovao paravojnu jedinicu koja je kasnije krenula u rat, „najpre protiv hrvatskih, a kasnije i bosanskih jedinica“.

Švajcarski list napominje da pravosuđe nikada nije uspelo da se pozabavi s Arkanom, kao ni sa hiljada drugih počinilaca – „na sudu u Hagu zbog teških zločina optužena je 161 osoba“. Arkan je ubijen 2000, „ali je do danas omiljen kod mnogih navijača“, piše list i citira bivšeg dopisnika nemačkih medija iz Beograda Krstu Lazarevića koji kaže da je „umanjivanje ratnih zločina sastavni deo navijačke kulture u Srbiji“.

Švajcarski dnevni list piše da i predsednik Srbije Aleksandar Vučić voli da podseti na svoju sopstvenu prošlost u redovima navijača Crvene zvezde. „Huligani su poput vojske, tu su vođe, tu su sledbenici“, kaže za Noje cirher cajtung beogradski novinar Slobodan Georgiev: „To su desni radikali, koji vrlo brzo mogu da mobilišu hiljade ljudi na ulici.“

Prošlost Aleksandra Vučića

„Javna je tajna u Beogradu da srpska tajna služba ima svoje ljude unutar navijačke scene, između ostalog i zato da bi se sprečili protesti protiv vlade“, piše švajcarski novinar i dodaje da neke stranke angažuju huligane kao telohranitelje. „Čak i ako nešto o njima otkrijemo, to retko ima pravne posledice. Oni su za mnoge na glasu kao čuvari nacionalnih interesa“, prenosi list reči novinara Georgieva.

Ratni nostalgičari u Beogradu ipak su danas veoma daleko od realizacije svoje ideje o „velikosrpskom carstvu“. Zato se u Srbiji danas retko podseća na 13. maj 1990, piše švajcarski list. U Hrvatskoj je to sasvim drugačije. Kao razlog se navodi – Zvonimir Boban.

„Hrvatski nacionalisti se pozivaju na ustaše“

„Za Hrvate je ta scena bila simbolička pobuna protiv jugoslovenskih institucija u kojima su često dominirali Srbi“, kaže list iz Ciriha Dario Brentin sa Univerziteta u Gracu misleći pritom na scenu kada Boban na dan susreta Dinama i Zvezde nogom kreće na policajca jugoslovenskog MUP-a. Noje cirher cajtung podsjeća i na ulogu Franje Tuđmana koji je „hteo da ukloni komunističke simbole“, pa je promenio i ime kluba iz Zagreba, a navijače koji su protiv toga protestovali označio kao „agente Beograda“.

Ciriški list dodaje i da se u „otporu prema Srbima mnogi hrvatski nacionalisti pozivaju i na ustaše, a podseća i da je bivši reprezentativac Davor Šuker pozirao na Pavelićevom grobu u Madridu. „Ni danas na Balkanu nema diferencirane analize ratova u Jugoslaviji, svaka zemlja neguje svoju kulturu sećanja“, kaže Filip, član Zagreba 041, amaterskog kluba koji se bori protiv diskriminacije. U članku se spominje i Josip Šimunić i njegov uzvik „Za dom spremni!“ na Maksimiru – „stari ustaški pozdrav“, kako piše švajcarski list. Ili doček hrvatske reprezentacije u Zagrebu nakon Svetskog prvenstva u Rusiji kada se u autobusu u kojem je bila ekipa našao i „sporni desničarski“ pevač Tompson.

„Trinaestog maja 1990. na Maksimiru se nacionalizam predstavio tako jasno, kao retko kada ranije. U 30 godina koje su usledile mnogo toga se promenilo“, kaže Filip. „Ali na žalost, ne sve nabolje.“

Priredio: Srećko Matić

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android