Kristijane Kes: Gospodine Micenih, pre samita ministara spoljnih poslova grupe G7, održan je susret šefova diplomatija Nemačke, Francuske, Rusije i Ukrajine. Oni su izrazili zabrinutost zbog aktuelne situacije u Ukrajini. Verujete li da je zabrinutost Rusije iskrena?

Rolf Micenih: Verujem da će Rusija, dugoročno gledano, imati interes da se situacija smiri, prvenstveno u Ukrajini, ali i u odnosima sa Evropskom unijom. Nemačka i Francuska su posebno spremne za razgovore u tom pravcu. Mislim da je zato bio dobro promišljen potez nemačkog šefa diplomatije Franka-Valtera Štajnmajer da se ta četiri ministra sastanu u Berlinu i pre susreta ministara na nivou G7.

Izgleda da se svi ponašaju kao da je u Ukrajini sve u redu, iako se vode borbe. Kada se u stvari može reći da je sporazum o primirju Minsk II propao?

Ne radi se o tome da se donese zaključak da je u Ukrajini sve u redu, daleko od toga da je to tako. Važno je da se sedne za sto i razgovara o problemima, a njih još uvek ima. Rekli ste da borbe još traju, što potvrđuju i posmatrači OEBS-a. S druge strane, sporazumom Minsk II smo da pokušali postignemo da se smanji broj civilnih žrtava koje stradaju od teške artiljerije. Tu je postignut izvestan napredak, a o teškoj artiljeriji se razgovaralo i na sastanku u Berlinu. Drugi bitan korak jeste proširenje misije OEBS-a i Nemačka će sa svoje strane tome doprineti.

Ipak smo još uvek daleko od istinskog primirja. Zar ne bi na to trebalo reagovati?

Verujem da se mora reagovati, ali se to mora uraditi na politički način i uz dosta strpljenja, što nemački ministar spoljnih poslova i čini. Ne mogu da zamislim da postoji neka alternativa tome. Pokušavamo da na situaciju utičemo preko institucija poput OEBS-a, ali i preko drugih država koje su u sve to uključene. Rusija ima veliku odgovornost. Zbog toga se 28 članica Evropske unije trudi da utiče na nju politički, ali i sankcijama.

Tražite strpljenje. Države članice G7 žele da na skupu u Libeku usvoje apel za Ukrajinu. Samo apel? Da li to pokazuje bespomoćnost da se situacija reši?

Situaciji je veoma nepregledna. Postoje separatisti koji ne žele da se uključe u političko rešenje. S druge strane, postoje razlike unutar ukrajinske vlade, naročito u parlamentu u Kijevu i zato nije lako pronaći prave odgovore. Na kraju krajeva, reč je o odlukama koje se moraju doneti na unutrašnje-političkom nivou. U Ukrajini su u toku reformski procesi i kada razgovarate sa odgovornima u toj zemlji oni iskazuju interes da dobiju humanitarnu pomoć, ali i da se odluke donesu na osnovu političkog konsenzusa unutar te zemlje.

Okrenimo se odnosu prema Rusiji. Zamenik predsednika poslaničkog kluba demohrišćana u Bundestagu Franz-Jozef Jung (CDU) izjavio je da bi Rusiju trebalo ponovo primiti u grupu najrazvijenijih industrijskih zemalja i od G7 ponovo napraviti G8 – ako se vlada u Moskvi bude pridržavala sporazuma Minsk II. Da li je aneksija Krima već zaboravljena i oproštena?

Ne! To je, naravno, velika prepreka i niko tu aneksiju ne priznaje. Rusija se proteklih meseci veoma trudila da za nju dobije priznanje drugih država, posebno onih iz grupe BRIKS (Brazil, Indija, Kina, Južnoafrička Republika), ali su one to odbile. To je izvestan adut koji se mora iskoristiti u pregovorima. Ali ako Rusija napravi pozitivne korake, moramo razgovarati i o uvedenim sankcijama i o njenom jačem uvezivanju u međunarodne procese. To ne znači da je ona već danas iz njih isključena, jer je bila aktivni učesnik pregovora sa Iranom.

Da li je za ponovno uspostavljanje G8 dovoljno da se Rusija drži sporazuma Minsk II? Da li to znači da aneksija Krima tu više ne igra nikakvu ulogu?

Ne! To jednostavno nije odlučujuća tačka. Radi se o tome da sporazum Minsk II rezultira uspostavljanjem pouzdanog i održivog primirja i da preraste u pregovarački proces u koji će, dugoročno gledano, biti uvučeno i pitanje Krima. O tome postoji i konsenzus sa Ukrajinom.