„Ovogodišnji program nazvan je Generacija samoupravljača, a sastoji se od sedam delova čiji su naslovi puni simbolike. Prvi deo je Pozdrav Titu, mladosti, partiji i miru. Računajte na nas, jer mi smo Titovi, Tito je naš!“ To su reči iz višesatnog televizijskog prenosa Dana mladosti održanog daleke 1979. godine na Stadionu JNA u Beogradu.

Bila je to godina kada je Tito poslednji put primio Štafetu mladosti koju su hiljade omladinaca, sportista, zaslužnih građana trčale kroz celu državu kako bi mu tako prenele najlepše rođendanske želje svih naroda i narodnosti. Uz plesni performans probranih omladinaca i estradnih zvezda koji su svoju stadionsku tačku zvanu „slet“ uvežbavali mesecima. I to sasvim dobrovoljno.

Dan mladosti – svojevrsni festival odanosti doživotnom predsedniku u – danas bismo rekli severnokorejskom stilu – slavljen je kao Titov rođendan 25. maja, iako mu je pravi rođendan bio par dana ranije.

„I otac, i mati“

„Ako te prevarim, druga Tita ne volim“ – ta dečija zakletva živo opisuje kult ličnosti nerazumljiv mlađim generacijama. Tih sedam reči predstavljaju Broza kao roditelja nacije, gospodara naroda, ali omiljenog toliko da je zauzeo zakletve do tada namenjene samo majkama. Za poklonike, Tito je bio bonvivan, ljubimac holivudskih glumica, „naš stari“, vešt političar kome „Zapad jede iz ruke, a istok nije uspeo da ga slomi“. Za protivnike, bio je štošta, ali o tome nisu smeli glasno da pričaju, ako nisu bili spremni da završe u emigraciji ili u zatvoru. Sve do kraja osamdesetih kada je diskurs promenjen, pa su i oni koji su ranije držali Brozovu sliku u dnevnoj sobi, oportuno promenili stav. Ili su ga mudro zadržali za sebe.

No kako teška stvarnost ulepšava prošlost, a uz to i psiholozi tvrde da lepe epizode prošlosti intenzivnije doživljavamo od dobrih delova sadašnjosti, ne čudi sve glasnije dozivanje Tita koji bi kao svojevrsni deus ex machina uspeo da reši sve probleme s kojima su se suočile osamostaljene republike. Da ih je demokratija razočarala, hrvatski građani su recimo pokazali u velikoj anketi portala Mojevrijeme.hr iz 2015. godine kada je 74 odsto njih starijih od 45 godina reklo da bi se, pod određenim uslovima, vratilo u jednoumlje.

Ružičaste naočale za gledanje prošlosti

Proteklih godina ispisane su tako brojne ostrašćene rasprave i kolumne o Titovim navodno besplatnim stanovima, sigurnim radnim mestima, besplatnim letovanjima i društvu solidarnosti – iako su stanove plaćali svi, a dobijali samo neki. Upravo oni koji brane tako stečene stanove kao privatno vlasništvo, često nisu spremni da osude posleratne nacionalizacije.

Oni koji spominju radna mesta i plaču nad današnjim iseljavanjima mladih ne žele ni da čuju podatak da je Jugoslavija već 1971. godine brojala 671.000 mladih koji su u organizaciji državnog zavoda za zapošljavanje krenuli put fabrika u zapadnoj Evropi. I dok se protestuje zbog policijskih istraga nad onima koji putem društvenih mreža otvoreno prete političkim liderima, pravdavaju se politički zatvori i višegodišnja „službena putovanja“ na kojima su završavali rođaci i susedi. Iz prepunih trgovačkih centara, a pod teretom lične odgovornosti i demokratije koja traži mudrost, gotovo se romantičnim čine nekadašnji redovi za kafu, deterdžent, nestašice benzina ili odlazak u Trst po farmerke.

Ne čudi zato što se Dan mladosti održao. Doduše, uz znatno skromniju produkciju i samo par hiljada sedokosih učesnika koji se svake godine, umesto na Stadionu JNA, okupljaju u Muzeju 25. maj u Beogradu, ili u Muzeju „Staro selo“ u Kumrovcu – uz pripadajuću ikonografiju i partizanske hitove, iste one u kojoj je „mali Joža“ braći i sestrama skuvao svinjsku glavu, nakon čega su dobili proliv, kako su đaci učili u školi.

Sa svih strana… Jugoslavije

„Iznenadili biste se koliko mlađih ljudi dođe, posebno iz Istre, Zagorja, Dalmacije. Ali ima i dosta Slovenaca. Iz Cazinske krajine dođe najmanje pet, šest autobusa. Zapravo dolaze ljudi s područja bivše Jugoslavije u organizaciji lokalnih saveza boraca Narodno-oslobodilačkog rata i društava koja neguju Titovu uspomenu i ostavštinu“, objašnjava organizator okupljanja u Kumrovcu, bivši ambasador Republike Hrvatske u Libiji i predsednik Saveza društava Josip Broz Tito – Jovan Vejnović. Onima koji taj klub obožavalaca Tita nazivaju jugonostalgičarima i „komunjarama“, Vejnović poručuje da je „Dan mladosti i radosti“ u funkciji demokratskih kretanja u društvu, druženja, prekogranične saradnje i smanjivanja napetosti na prostoru bivše države.

Tito je za njega bez sumnje pozitivna osoba, pa čak i kada se spomenu odmazde u kojima su nakon okončanja Drugog svetskog rata bez suđenja pobijene desetine hiljada vojnika NDH, ali i civila. „NOB nije bila samo borba protiv fašizma, ona je pokrenula modernizaciju i otvorila perspektive ovim prostorima. Mi danas govorimo o pravima ljudi, nacija, poštovanju različitosti, a na Blajburgu se nije dogodilo ništa osim kapitulacije ustaškog režima. Tamo gotovo niko nije poginuo. No niko od nas ne govori da su ’križni putevi’ bili u redu, osvete i zločini se ne mogu poreći. Ali na osnovu toga ne možete da stvarate mitove o zločinu neviđenih razmera. Te izmišljotine nemaju uporište u istorijskim činjenicama“, poručuje Vejnović onima koji obeležavanje Titovog „rođendana“ doživljavaju kao provokaciju.

Tito je najjači kumrovečki proizvod

Za Kumrovčane je Tito i blagoslov i prokletstvo, jer je njegova kuća glavna atrakcija kraja, ali ne žele da ih svet poistovećuje s pomalo grotesknim fotografijama ostarelih pionira koji uz harmoniku slave rođenje nekadašnjeg doživotnog predsednika.

„Naravno, ne bežimo da je Tito rođen ovde, ali ovaj muzej postoji i zbog drugih motiva. Ljudi se iznenade, jer misle da mi baštinimo lične Titove predmeta. Ali muzej je konceptualno osmišljen tako da pokazuje Titovo detinjstvo, a za političko delovanje postoje neki drugi muzeji. Radim tu već više od 20 godina i nismo doživeli neugodnosti“, kaže nam Tatjana Brlek, direktorka Muzeja „Staro selo“.

Između ostalog saznajemo da je kumrovački muzej prošle godine posetilo više od 54.000 posetilaca, od toga 23.000 stranih. Među ovim drugima, najbrojniji su oni iz Slovenije, a slede ih turisti iz Sjedinjenih Država, pa Kinezi i Izraelci. Nađe se nešto i gostiju iz Nemačke. Strani posetioci ciljano dolaze zbog Tita. Njihovi stavovi zavise od njihovih godina i krajeva iz kojih dolaze.

„Najmlađi dolaze kako bi kroz interaktivne radionice upoznali tradicionalu arhitekturu i znate hrvatskog Zagorja s prelaska iz 19. u 20. vek. Odrasli dolaze zbog Tita, ali ne isključivo. Ovo je prelep kulturni krajolik gde mlade porodice žele da uživaju u spoju kulturne i prirodne baštine“, kaže nam naša sagovornica. Ipak, Brlek misli da ima još mesta za mudru kulturnu eksploataciju najpoznatijeg Zagorca svih vremena – recimo kroz predstavljanje rezidencije Josipa Broza u koju je smeštena zbirka poklona koje je Broz primio, a koju je iz Ureda predsednika Hrvatske na Pantovčaku, uz negodovanje velikog dela javnosti, poslala predsednica Kolinda Grabar-Kitarović u sklopu svog ličnog obračuna s prošlošću.

Ozbiljniji istoričari reći će da je reč o višedimenzionalnom liku koji se ne može tumačiti u crno-beloj tehnici i nezavisno od vremena u kojem je živeo. Ali optika građana Hrvatske nema sivih nijansi, a demokratski dijalog i kritičko promišljanje prošlosti nisu vrednosti koje je hrvatsko društvo imalo priliku da usvoji – kako za Tita, tako ni posle njega.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android