Traumatski doživljaji s kojima su Sinti i Romi suočeni prethodnih decenija dali su posebno značenje pojmu samoosnaživanje (Self-Empowerment). Oni su do danas suočeni sa stereotipima, a samo neki od njih uspevaju da izgrade uravnotežen život uprkos preprekama.

To je dovelo do pomeranja fokusa – okretanje od traženja priznanja od društva ka samoosnaživanju i samoisceljenju. Ta nova osnova romskog pokreta ima cilj da ponovo stekne autoritet nad sopstvenim predstavljanjem i produkcijom znanja.

Ta misao igra određenu ulogu za profesora Jana Hankoka. Kao jedan od prvih naučnika iz romske zajednice, on taj akt naziva verbalnim suprotstavljanjem. To je prema njemu ključ za osporavanje stereotipa i ugnjetavanja koje proističe iz njih.

Ako bih tvrdila da se ovde radi o konstruisanju pozitivnog identiteta, možda bih mnoge dovela u zabludu. Naročito jer ova promena ima svoj koren upravo u tome da se napusti svet binarne opozicije i da se zahteva povratak slobode sopstvenog identiteta.

Ovaj pokušaj nam svima omogućava da vidimo, da nas ne određuju stereotipi stari stotinama godina. Usmeren je na one koji nisu Romi u smislu refleksije, čak i preispitivanja sopstvenog držanja koje se nikada do sada nije desilo. Umesto toga, sopstveno se držanje u pravilu automatski proglasi dominantnom pozicijom, toliko koliko se tiče odnosa prema Romima.

I lokalne i nadnacionalne organizacije Roma su u prethodnoj deceniji razvile inovativne projekte povezane sa temom identiteta. Sve one primenjuju jaku metodu umeća pripovedanja (Storytelling), kako bi predstavile ličnosti i karaktere iz romske zajednice, čija su dostignuća obogatila društvo. Pri tome oni koriste sopstvene reči za formulaciju pretpostavki, analiza i svojih biografija.

Promena perspektive služi napuštanju stereotipa o žrtvi koji je već  veoma dugo dominantan način predstavljanja Sinta i Roma. Te ispripovedane priče nam govore da je to jedna od osnovnih prepreka za zajednice koja se mora prevazići.

Ovi projekti pokazuju da se u istoriji Roma uvek radilo u prevladavanju poteškoća i o učenju iz tih iskustava kako bismo se izlečili od trauma. Sakupljeno iskustvo i znanje mora se sačuvati za sledeću generaciju, kako bi ona sa tim stasala. Aspekt rezilijencije proširuje diskurs o romskom identitetu i seže do tema s one strane etnija, sve do identifikacija sa modernim rodnim perspektivama i feminističkim pristupima.

Zašto je važno da se govori o rezilijenciji? Zato jer je nemoguće izgraditi identitet zajednice ili pokreta na negativnosti. Mađarska je za ovo dobar primer.

Tamo je u nizu rasističkih napada neonacističkih terorista godine 2008. i 2009. ubijeno šestoro Roma. Bilo je jasno da će prevazilaženje tih trauma zahtevati veliki napor. Stoga je bilo bitno da se neromskom stanovništvu objasni da rasistička ubistva potresaju celo društvo.

U to vreme nastalo je nekoliko neuobičajenih projekata. U jednom od njih pronalaženi su uspešni Romi kao inspiracija drugim članovima romske zajednice. Romski pres-centar u Mađarskoj je pomoću društvenih mreža organizovao nominaciju i izbor tih ljudi.

Dobitnicima je uručivana nagrada „Zlatna traka“. Ona je nazvana po izjavi koju je dao romsko-mađarski slikar Tamaš Peli, koji se poistovećivao i sa svojim romskim i sa mađarskim korenima: „Postoje dve zlatne trake na mom čelu – prva simbolizuje moj romski identitet, a druga mađarski." Svi učesnici su nazvani „romski heroji svakodnevice“.

To je simboličko priznanje romske zajednice njihovoj rezilijenciji – bili su dovoljno jaki da budu uspešni u društvu u kojem šanse nisu jednake i u kojem su neki ljudi skrajnuti. Taj čin romske scene u Mađarskoj odavno je bio potreban. On nije jačao samo nagrađene Rome već i sve koji su učestvovali i prisustvovali procesu.

Priče su širene društvenim mrežama, ali neki dobitnici nagrade su iskoristili medijsku pažnju i da organizuju dobrotvorne akcije kojima su učinili nešto dobro za romsku zajednicu.

Nezavisno pozorište Mađarska (Independent Theatre Hungary) postoji već 15 godina, a od 2017. organizuje Romski festival heroja. On će se ove godine održati od 5. do 9. maja. To je jedini međunarodni romski pozorišni festival na svetu.

Ovde nastupaju autorke i autori, glumice i glumci deleći svoja iskustva sa publikom, čineći svojom umetnošću vidljivom svakodnevnu borbu romske zajednice. Svaki nastup je drukčiji. Jedni upotrebljavaju sarkazam, drugi viceve. Ali očito su sve te reči lekovite za publiku kao i za umetnice i umetnike.

Organizatori festivala kažu: „Pokazujemo drukčije lice našeg kontinenta“. Pozorište je ovim festivalom književnom rodu „romske darme“ obezbedilo mesto u evropskoj književnosti. Godinama se razvijaju didaktičke metode, kako bi se priče mogle pripovedati i na univerzitetima i u školama. Ove metode proširuju mogućnosti mišljenja i delovanja učesnika u diskursu o kulturi.

Pozorište je za publiku koja je propustila dosadašnje festivale objavila dve zbirke romskih drama o herojima: „Pet evropskih monodrama" i „Pet evropskih drama".

Kada ih čitamo, shvatamo da heroje stvara rezilijencija. Oni se uzdižu iznad problema da bi postigli svoje ciljeve, a pritom traže način da podele svoje znanje i inspirišu druge kojima to pomaže u razvoju. Tako nam postaje jasno da su svi Romi heroji. Svako od nas može biti junak.

Marija Bogdan je sociološkinja i teoretičarka medija. Poslednjih godina se bavi društvenim mrežama u kontekstu romskog pokreta. Ovo je treći esej iz trodelnog ciklusa „Glas boje” o otporu, pripadnosti i rezilijenciji kao centralnim konceptima romskog pokreta. Autorka analizira važna dela umetnosti i kulture u romskoj zajednici. Originalni eseji su objavljeni na romskom i engleskom jeziku na sajtu: romblog.net

Esej se ovde objavljuje u sklopu stipendijskog programa NewsSpectrum, čiji su partneri IPI, MIDAS. ERIAC i DW.