Od 2010. se u Atini redovno ponavlja spektakl, nezavisno od toga ko je na vlasti. Tek uoči isplate sledeće tranše finansijske pomoći za Grčku koja je odsečena od tržišta kapitala vlada donese paket odavno obećanih reformskih mera koje su uslov za tranšu. Tako je bilo i prošlog vikenda. Tesnom većinom od 153 glasa vlada je usvojila reforme penzionog i poreskog sistema.

Dvodnevna parlamentarna debata bila je žalosna predstava bez premca. Perjanice svih stranaka su se međusobno vređale nazivajući jedni druge lažovima i prevarantima. Kirijakos Micotakis, novi predsednik konzervativne Nove demokratije je, ponutkan sve boljim anketama, zatražio ostavku levičarskog premijera Aleksisa Ciprasa i raspisivanje novih izbora. Njegova stranka koja je letos u parlamentu glasala za treći paket pomoći Grčkoj, sada odbija mere za sprovođenje tog paketa. A niti uoči novog „sudbinskog“ glasanja, niti u periodu pre toga nije vođena konstruktivna javna debata o boljim predlozima ili alternativama.

U sedmoj godini od izbijanja dužničke krize grčke partije nisu pronašle zajedničku, nadpartijsku liniju koja bi vodila dugoročnom oporavku zemlje. Patriotski minimalni konsenzus ostaje pusta želja grčke politike. Posle dolaska na vlast „leve“ Sirize početkom prošle godine postalo je jasno da ni jedna postojeća politička snaga u zemlji neće dobrovoljno sprovesti reforme koje su u korist opšteg dobra. Čak su se i nadležni ministri javno žalili na mere koje je uvela vlada.

Onda nije čudo da reforme ne donose rezultate. Za njih nema iskrene podrške ni među političarima ni u građanstvu. Pojam „reforma“ je kod Grka izašao na loš glas, pošto su reforme prethodnih godina donosile mere štednje ali ne i poboljšanje ekonomske situacije. Često se zaboravlja da „neophodne reforme“ mogu da urode plodom samo ako su propraćene ekonomskim rastom. A od rasta ni traga ni glasa. Ukupna grčka ekonomija je u poslednjih nekoliko godina opala za četvrtinu. Nevidljiv je i najavljivani program vladajuće koalicije o podsticanju produktivnosti. Ciprasova vlada je do sada vodila uglavnom politiku koja je nepogodna za investicije.

Kuda ide Grčka? U istom pravcu kao i do sada! Odugovlačenje sa rešenjem za dužničku krizu. Odavno znamo da se Grčka švercuje u evrozoni i da strukturalno i finansijski ne može podneti oštru konkurenciju u tom monetarnom klubu. Evropska unija, međutim, i dalje nije spremna da u nestabilnom međunarodnom okruženju punom rizika sebi priušti „krnju“ evrozonu bez Grčke.