„Interpretacija prošlosti u bivšoj Jugoslaviji je nastavak rata drugim sredstvima“ – tako je nasovljen obiman komentar koji je za ugledni Noje cirher cajtung napisala Mari-Žanin Čalić, profesorka istorije istočne i jugoistočne Evrope na Univerzitetu „Ludvig Maksimilijan“ u Minhenu.

Ideološka borba za vrednovanje prošlosti ovladala je „sednicama parlamenata, izložbama, televizijskim serijama i društvenim mrežama“, piše istoričarka. „Svađa se, sa jedne strane, o Drugom svetskom ratu u kojem su komunistički partizani vodili krvavu borbu sa fašističkim ustašama, četnicima i drugim kolaboracionistima. Sa druge strane, radi se o neposrednoj posleratnoj prošlosti kada se Josip Broz Tito obračunavao sa narodnim neprijateljima i pogubio hiljade njih.“

„Borba za tumačenja o Drugom svetskom ratu izbila je još pre raspada Jugoslavije devedesetih. Nove, nacionalno nastrojene elite, počele su da preokreću diskurs sećanja koji su decenijama određivali komunisti. Bivši zli (nacionalisti) sada je trebalo da postanu dobri (patriote) i obratno: poplava nove istoriografije etiketirala je nekada cenjene Titove partizane kao zločince bez domovine. Sve što je se ticalo Jugoslavije bilo je proklinjano.“

„Iza revizije istorijskih slika kriju se različiti motivi: potraga za identitetom, legitimacija novog političkog poretka ili naprosto želja da se suoči sa istorijom sopstvene porodice. Istorijske debate izazivaju i jake emocije i pokreću mnoge glasače. Mogu se koristiti za diskreditaciju političkih protivnika, a projekcije u prošlost skreću pažnju sa razočaranja sadašnjice. Pitanje koja strana je u posedu istorijske istine dobilo je gorak ukus u kontekstu raspada države i promene sistema“, piše profesorka Čalić i dodaje:

„Od svih postjugoslovenskih zemalja Hrvatska je najviše zabavljena revizijom svoje novije istorije. Nacionalističke snage bacaju pozitivno svetlo na Nezavisnu Državu Hrvatsku koja je nastala u Drugom svetskom ratu. U tome učestvuju političari poput ministra kulture Zlatka Hasanbegovića koji je bio na dužnosti 2016. i označio poraz ustaša 1945. kao 'nacionalnu tragediju'. Pri tome su ustaše – delom po naredbi Hitlera, delom na svoju ruku – sistematski ubile stotine hiljada ljudi: Srba, Jevreja, Roma i antifašista. Samo u koncentracionom logoru Jasenovac ubijeno je oko 90.000 ljudi.“

„Pa ipak je posle raspada Jugoslavije revizionizam postao bezmalo nova državna ideologija. Spomenici partizanima su uklanjani, ulice su nazivane po ustaškim glavešinama. Političari, novinari, naučnici, predstavnici crkve i interesne grupe – svi do danas vuku na istu stranu uz podršku političkih emigranata koji jučerašnji san o homogenoj Velikoj Hrvatskoj ili Velikoj Srbiji mogu da propagiraju sa Zapada.“

Pišući dalje o Hrvatskoj, istoričarka za Noje cirher cajtung navodi da pripadnici ustaške vojske danas tamo dobijaju penzije kao i da hiljade ljudi na koncertima slave Marka Perkovića Tompsona, uključujući i fudbalsku reprezentaciju.

„U revizionizam spada i izjednačavanje zločina ustaša i partizana. Tako 'Društvo za istraživanje trostrukog logora Jasenovac' koje podržava hrvatska Vlada tvrdi da je koncentracioni logor zapravo bio komunističko gubilište. Pristalice desno-ekstremnih paravojski su tamo 2016. postavili spomen-ploču sa ustaškom parolom 'Za dom spremni!' Nakon što su jevrejska, srpska i antifašistička udruženja žrtava bojkotovala godišnji pomen, ploča je demonstrativno prebačena na (ižvrljano) partizansko groblje nekoliko kilometara dalje. Hrvatska Katolička crkva bez pardona traži referendum kako bi se fašistički pozdrav vratio u armiju.“

„I u Srbiji su revizionisti već dugo u nadiranju. Za srpske patriote proglašavaju ekstremno nacionalističke četnike pod generalom Dražom Mihailovićem i kolaboracionistički režim generala Milana Nedića – dvojice pomagača nacista. Tako u međuvremenu piše u brojnim školskim udžbenicima. Da su se četnici borili za etnički čistu Veliku Srbiju, pokretali krvava etnička čišćenja i voljno sarađivali sa nemačkim i italijanskim okupatorom – to se ne pominje na časovima, kao ni u nebrojenim političkim govorima, člancima, filmovima i publicističkim eskapadama“, dodaje profesorka iz Minhena i zaključuje komentar ovako:

„Mnogi adolescenti se zbog zatrovane javne debate osećaju nesigurno šta je to u prošlosti bilo dobro, a šta loše. To je jedan od razloga što je hrvatska Vlada prošle godine sazvala ekspertski savet kako bi ispitao istoriju oba 'nedemokratska režima'. Predlog tog tima bio je da partizanska petokraka bude dopuštena, a ustaški pozdrav samo na komemoracijama – a to je odmah izazvalo novu gadnu svađu. I dalje gorčina i mržnja truju suočavanje sa prošlošću i sećanje koje daje smisao.“

priredio Nemanja Rujević

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android