Faraoni u starom Egiptu bili su balsamovani, kao i neki drugi vladari, uključujući francuskog kralja Sunca Luja XIV i komunističkog vođu Lenjina. Poruka je jasna: njihova tela su mrtva, ali su oni besmrtni. Ovakvo verovanje duboko je ukorenjeno u mnogim kulturama. Evo nekoliko ceremonija posvećenih smrti.

Día de Muertos: Meksički Dan mrtvih

Tokom Día de Muertos Meksikanci slave smrt. Iako ovo u prvi mah može delovati morbidno, Dan mrtvih je vesela i šarena proslava. Kosturi se cerekaji i plešu ulicama, pekare prodaju hleb u obliku kostiju, a izlozi su dekorisani svetlucavim šećernim lobanjama.

Veruje se da mrtvi na ovaj dan bude iz večnog sna kako bi posetili svoje najbliže. Zbog toga porodice postavljaju bogato ukrašene oltare za mrtve, sa raznim darovima, fotografijama preminulih i žuto-narandžastim nevenom. Njihova svetla boja treba da pokaže mrtvima put od groblja do kuće.

U mnogim delovima Meksika se povodom Día de Muertos održavaju šarene parade. Proslava traje od 31. oktobra do 2. novembra. Poslednjeg dana, ljudi hrle na groblja i imaju piknik na ukrašenim spomenicima svojih predaka. Deli se tekila i cigare, pleše se i peva.

Duboko suočavanje sa smrću i verovanje u život posle smrti ima dugu tradiciju u Meksiku. Još su visoke kulture Maja i Asteka verovale da je smrt samo početak novog života u paralelnom svetu. Dolaskom španskih osvajača konkvisakadora, proslave u čast mrtvih pomešale su se sa katoličkim običajima. UNESCO je 2008. ovaj festival proglasio nematerijalnom svetskom baštinom.

Nebeska sahrana na Tibetu

Ostavljanje tela pokojnika na otvorenom, vremenskim prilikma i životinjama, poznato je još iz antičkih vremena i održalo se u delovima severne Amerike i Azije. 

Na Tibetu postoji drevna tradicija nebeske sahrane: kada neko umre, prvo se nekoliko dana simbolično hrani, dok budstički monah,lama, čita iz tibetanske Knjige mrtvih - podstiče i pomaže duši da napusti telo i ode u jedno od Bardo međustanja između smrti i ponovnog rođenja.

Na dan "sahrane", lama se poslednji put obraća umrlom, pre nego što se telo, pre zalaska Sunca, prenosi na određeno mesto. Pogrebnici zatim raskomadaju telo na sitne komade i "predaju" ga prethodno namamljenim lešinarima. To se smatra velikodušnošću preminulog, koji prirodi vraća svoje telo koje mu više ne treba. Ovo je skupa ceremonija, i ko ne može da je plati, prosto ostavi telo pokojnika na za to određeno mesto.

Indija: vatra i sveta voda

U hinduizmu se takođe veruje da se svaki čovek rađa više puta. Zbog toga je važno što pre kremirati preminulog, jer samo tako duša može da se oslobodi tela i nastavi svoje putovanje.

U Indiji reka Gang ima posebnu ulogu u tom procesu. Po hinduističkom verovanju, ona je sveta jer predstavlja jedan od pramenova kose boga Šive. Kupanje u Gangu oslobađa od svih grehova, zbog čega se uz obalu podižu brojne lomače za mrtve. Svake godine se tu obavi oko 100.000 kremacija.

Nakon kremacije, rodbina sakuplja pepeo i, uz cvetne vence ga rasipa u reku. Veruju da će se na taj način pokojnik osloboditi večnog ciklusa rođenja, smrti i ponovnog rođenja i da će dospeti u Nirvanu – stanje u kojem duša konačno nalazi mir.

Umetnost izrade kovčega u Gani

Na mnogim mestima u svetu, preminuli se sahranjuju u zemlju. U Gani se razvila umetnost pravljenja kovčega koja malo podseća na uobičajene modele - jer kovčeg simbolizuje ono što je pokojniku bilo važno u životu: ako je bio muzičar, kovčeg može biti u obliku gitare. Ako je bio vlasnik bara, zašto ne bi poslednje počivalište imalo oblik flaše Koka-kole? Mašta nema granica, kao ni cena tih luksuznih kovčega.

Indonezija: Dug put u carstvo mrtvih

Još skuplje su pogrebne ceremonije kod planinskog naroda Toradža u Indoneziji. Da bi duša preminulog pronašla put do carstva mrtvih, potrebna joj je pomoć živih. Ako se duša izgubi i ostane da luta između svetova, može postati pretnja za žive bližnje

Nakon smrti, telo pokojnika prvo se balsamuje i polaže u kuću porodice. Ponekad ostaje samo nekoliko nedelja, a ponekad i godinama, jer porodica štedi za ogromnu, višednevnu pogrebnu svečanost koja treba da pomogne duši da pronađe put u onostrani svet. Što je viši društveni status pokojnika, to su veće i bogatije svečanosti.

Na ovakvoj ceremoniji može se okupiti i nekoliko stotina gostiju, koje je potrebno ugostiti i smestiti. Tokom pogrebnog slavlja, kolje se poveći broj životinja, najčešće vodenih bivola, koji su za Toradže simbol moći i bogatstva, a smatra se da takođe pomažu pokojniku da pronađe put u onostrano. Borbe petlova takođe su deo rituala.

Vrhunac svečanosti je sama sahrana. Preminuli se polaže u umetnički izrezbaren drveni kovčeg koji se zatim postavlja u pećinu uklesanu u stenu. Na jednom mestu može da bude sahranjena cela šira porodica. Ispred grobnica-pećina, na svojevrsnom balkonu, nalaze se drvene figure koje predstavljaju pokojnika, zvane Tau-Tau.

Madagaskar: Novo ruho za pretke

Na afričkomostrvu Madagaskar, preminuli su članovi porodice isto toliko kao i živi. Zovu ih „Razana" i imaju posebnu moć: mogu da razgovaraju s bogovima. Stoga je korisno imati ih kao posrednike na svojoj strani, razljutiti pretke može doneti nesreću i nauditi celoj porodici.

Nezadovoljni pokojinici mogu biti umireni na veoma složenom i skupom prazniku mrtvih „Famadihani". Ponekad oni sami odrede datum festivala tako što se pojave članu porodice u snu. Obično, međutim, „Ombijasi", madagaskarski šaman stupa u kontakt s mrtvima da bi utvrdio pravi trenutak za Famadihanu, na koju su pozvani široka porodica, komšije i prijatelji.

Na taj dan posmrtni ostaci preminulih se vade iz groba, čiste i zamotavaju u skupocene svilene tkanine, a živi i mrtvi se predstavljaju jedni drugima. Domaćini poslužuju obilnu hranu i Toaka Gasi, domaći rum. Pije se, smeje i igra. Kada se posmrtni ostaci potom ponovo polože u očišćenu i sveže obojenu grobnicu, nadamo se da su zadovoljni – bar do sledeće Famadihane, koja se obično organizuje svakih tri do sedam godina.

Japanskil Obon

I u mnogim azijskim zemljama se poštuju preci. Tako porodice postavljaju kućne oltare i odaju počast preminulima cvećem i mirisnim štapićima. Preci im se za to odužuju – od njih se može zatražiti pomoć, za male ili velike usluge.

U Japanu se svakog avgusta održava trodnevni festival predaka pod nazivom „Obon". Prema budističkom verovanju, mrtvi se jednom godišnje vraćaju iz onostranog sveta u svoje domove i porodice, i potrebno ih je dostojno dočekati. Da bi lako pronašli put, u dvorištima se pale vatre ili se na kućnim oltarima pale lampioni. Preživeli svakog dana precima donose hranu, uključujući i „oproštajne kndele". Ovaj simbolični obrok treba da ublaži patnju preminulih koji su možda gladni.

Narodno verovanje kaže da se preminuli na kraju Obona vraćaju u onostrani svet, te im porodice prave životinje za jahanje od krastavaca ili patlidžana, pri čemu štapići kojim se jede služe kao noge. Ove figure se postavljaju na oltar ili ispred vrata. Oproštaj se ponovo obeležava vatrom: plamenovi u obliku znakova japanskog pisma osvetljavaju brda, a lampioni plove tiho po rekama i jezerima.

Obon je postao narodno slavlje, tokom kojeg je gotovo cela zemlja u pokretu da dočeka pretke u rodnom mestu.

Striptiz za mrtve na Tajvanu

Na azijskom ostrvu Tajvan, članovi porodice često naručuju „Electric Flower Car" za sahrane. To je kamionska prikolica, bogato ukrašena cvećem i jarkim svetlima, na kojoj oskudno odevene plesačice izvode ples oko šipke u čast pokojnika i okupljenih ožalošćenih. Po potrebi se koristi i preuređeni džip, dok iz zvučnika trešt pop-muzika.

Ovaj, za neke neobičan običaj, pojavio se tek1970-ih godina. Očigledno je Tajvansko podzemlje videlo priliku za zaradu – kao suvlasnici pogrebnih preduzeća, prosto su u jeftine „pogrebne pakete" nudili i striptizete iz svojih noćnih klubova. Reklama: to će privući više ožalošćenih, a navodno će se dopasti i bogovima. Pored toga, plesačice se smatraju darom za preminule koji su u životu uživali u zabavi.

U velikim gradovima „Electric Flower Cars" se uglavnom smatraju nemoralnim i nisu široko prihvaćeni, ali su izuzetno popularni u ruralnim područjima – gde ima manje zabave.

Hrišćani: Dušni dan, Nedelja mrtvih, Zadušnice

U Nemačkoj– kao i u većini zemalja sveta – ovakav spektakl kao na Tajvanu bio bi nezamisliv. Preminuli se sahranjuju u kovčegu ili urni, drže se dirljivi govori, a prisutni za oproštaj bacaju grumen zemlje ili latice cveća u grob. Nakon sahrane, porodica i prijatelji odu na kafu i kolače i tako pokazuju: život ide dalje.

Pomen preminulima se potom obavlja na hrišćanske praznike kada ljudi posećuju groblje i pale sveće na grobovima. Katolici to rade na Dušni dan, uvek 2. novembra, a evangelisti na Nedelja mrtvih koja pada krajem novembra kao poslednja nedelja pre početka božićnog adveta.

Pravoslavci imaju Zadušnice koje se obeležavaju pet puta godišnje, uvek subotom. Koljivo ili kuvano žito se nosi u parohijski ili manastirski hram kao i na groblje. Na dan zadušnica se služi Sveta Liturgija, i tada sveštenik vinom preliva žito, a posle službe se ide do grobova pokojnika. Pored grobova se pale sveće, a sveštenik obavi obred i okadi grobove. Ako su pokojnici sahranjeni daleko i nije moguće otići na njihove grobove, čitav obred se služi u hramu.