Zahvaljujući majci koja je i sama navodno bila muzički izuzetno nadarena, Robert Šuman je već kao sedmogodišnjak počeo da dobija časova klavira pa čak i da piše prve kompozicije. Međutim, s obzirom na to da je rano ostao bez oca, majka i zakonski staratelj odlučili su, uprkos talentu za muziku, da Robert mora da izuči nešto solidno – i izbor je pao na prava. Napustio je rodni Cvikau i preselio se u Lajpcig. Međutim, već u prvim danima interes i strast prema muzici i literaturi vodili su ga daleko van zidova pravnog fakulteta.

Umesto toga, redovno je posećivao koncerte i knjižare, i, malo po malo, studije prava zamenili su časovi klavira. Kod Fridriha Vika nije samo naučio tehniku komponovanja već i osnovao „Novi časopis za muziku“ – list koji izlazi i dan danas. Idiličan odnos koji je vladao između Šumana i Vika pokvarila je ljubavna priča koja se rodila između učenika i majstorove kćeri. Vik, naime, nimalo nije bio oduševljen vezom između Roberta i njegove Klare. Smatrao je da ona može da dobije boljeg partnera i pokušao je sve da se ta veza prekine. Sukob je na kraju završio pred sudom 1840. godine. Tek je zakonska presuda u korist mladog para uspela da prisili tvrdokornog Vika da dâ svoj pristanak.

Poniženja i nerazumevanje

Brak sa Klarom, Robertu je izuzetno prijao. Tokom prve četiri godine braka, koje su proveli u Lajpcigu, Šuman je napisao nekoliko serija kompozicija za klavir i neke od prvih simfonija. Na Univerzitetu u Jeni dobio je i počasnu doktorsku titulu – jednom rečju, činilo se da je konačno uspeo da se probije kao kompozitor.

Bračni par Šuman u Lajpcigu je, osim toga, negovao i prijateljstvo sa Feliksom Mendelsonom – Bartoldijem koji je Robertu ponudio radno mesto učitelja na Konzertvatorijumu. No nekako u to vreme, njegove kompozicije počele su da nailaze na sve manje oduševljenja. Šumanov zvuk kao da nije odgovarao duhu vremena – popularniji su bili Betoven, Mendelson i Šopen. Čak je Klara, koja se u međuvremenu kao pijanistkinja probila na evropsku muzičku scenu, na svojim koncertima svirala je suprugove kompozicije tek kao dodatke, a ponekad čak ni to.

Da situacija bude još gora, a njegova poniženja još veća, u inostranstvu su na Šumana sve češće gledali samo kao na supruga nadarene pijanistkinje, a ne kao na priznatog kompozitora. Svetlo na kraju tunela ugledao je konačno u trenutku kada je dobio poziv da u Diseldorfu, u Gradskom orkestru, preuzme mesto muzičkog direktora.

Neuspeli pokušaj samoubistva

Atmosfera koja se oseća u Šumanovoj Trećoj rajnskoj simfoniji, ubrzo se rasplinula kao i početno oduševljenje i to, moglo bi se reći, s obe strane. Iako su zapravo tražili dirigenta, u Diseldorfu su sa Šumanom dobili kompozitora. I što se same komunikacije između njega i muzičara tiče, ni ovde nije sve teklo kako treba – Šuman je, naime, govorio čistim, saskim dijalektom, koji, navodno, članovi orkestra nisu ni mogli, a ni želeli da razumeju. Bračni par Šuman nije uspeo da se uklopi ni u društveni život grada na Rajni.

Sklonost depresiji koja se kod kompozitora javljala još u mladim danima, u to vreme postajala je sve intenzivnija. Nesanicu su pratili glasovi i zvukovi koji su, pre svega noću, kako se sve češće žalio, postajali sve glasniji. Situaciju nije mogao da popravi ni dolazak mladog Johanesa Bramsa, iako ga je Šuman dočekao s velikim oduševljenjem i u njemu odmah prepoznao veliki muzički talent.

U vreme karnevala, 27. februara 1854, depresivan i očajan, Robert Šuman skočio je u Rajnu i pokušao da se udavi. Samoubistvo mu nije pošlo za rukom pa je poslednje dve godine života proveo u psihijatarskoj bolnici u Bonu. No uprkos svemu, upravo je tokom godina provedenih u Diseldorfu Šuman uspeo da komponuje čak jednu trećinu svog sveukupnog stvaralačkog opusa – između ostalog i svetski poznati Koncert za čelo, Koncert za violinu, Misu broj 147 i Rekvijem.

Autorke: Gudrun Stegen/ Željka Telišman

Odgovorni urednik: Ivan Đerković