Početak sedamdesetih. Ćiro je bio najbrži među nama. Kod Gajine trafike bi izuo klompe i rekao – ko će da se trka do raskršća u pet banki? Oni koji bi mislili da su brži ostali bi bez pet banki. Ćiro bi već u startu usitnio nožicama i ostavljao bi suparnika po desetak metara iza sebe. Onizak i jak kao zemlja. Nije voleo školu. Jednom ga je majka na silu uvukla u školsko dvorište kroz malu kapiju koja je bila predviđena samo za nastavnike. Opirao se rukama i nogama.

U petom razredu smo išli u isto odeljenje. Razredni nam je bio nastavnik ruskog, ogroman Hercegovac nepomičnog izraza lica. Ćiro je jednom zakasnio na čas ruskog. Žvakao je nešto i kroz zalogaj je pokušao da objasni kašnjenje. Nastavnik je uzeo dnevnik i tresnuo njime Ćiru po glavi. Devojčice iz prvih klupa su užasnute kriknule jer je Ćiri iz usta štrcnula tamna tečnost. To nije bila krv, već čokolada. Ćiro nije hteo da sedne na mesto. Put kroz klupe do vrata preprečio mu je nastavnik. Bio je početak leta. Učionica u prizemlju, otvoren prozor. Čuveno munjevito kretanje nožica. I Ćiro je već bio na prozorskoj dasci, a zatim je nestao iza nje, kao da je glavni lik na nekoj uramljenoj slici pobegao iz okvira. Nastavnik je ostao da zuri u tu prazninu.

Ratar, čuvar, lav

Harija sam takođe upoznao u školi. U stvari, zvao se Haris, a jedno od značenja njegovog imena bilo je – lav. I on je bio moja generacija. Za razliku od Ćire, koji je živeo u kući tamo gde je makadamski put iz Tuzle prelazio u nekoliko stotina metara asfalta, u područje koje smo zvali Centar, Hari je bio iz obližnjeg sela koje se polako stapalo sa varošicom, kolebajući se između sela i grada. U tom predgrađu sam živeo i ja pre nego što ću se preseliti u novi opštinski stančić iznad kancelarije mesnih geometara.

Hari je oduvek bio oran za šalu. Njegov stariji brat Hero još više. Jednom sam se vraćao iz škole, Hero je išao iza mene. Izvadio je jaja iz džepa i zavitlao ih prema mojim crnim, gumenim čizmama. Žumance je klizilo niz gumu da bi obojilo baru na makadamskom drumu. Heri je to bilo smešno, ali ga je njegov mlađi brat Hari oslovio molećivo i ljutito u isti mah: „Nemoj, Hero, matere ti. To mi je drug!" Hero me više nije dirao.

Ploče, mnogo ploča

Kada sam pošao u tuzlansku gimnaziju izgubio sam ih pomalo iz vida. Ćiru bih ponekad zatekao kod Krušca, koji je imao gajbu pored ambulante, a roditelji su mu radili u Nemačkoj. Tamo bismo slušali ploče do iznemoglosti. Neke od njih je donosio Ćiro, pozajmljujući ih iz zbirke starijeg brata, osiječkog studenta. Neke je Krušac nabavljao u Nemačkoj. A neke sam nabavljao ja u prodavnici ploča na tuzlanskom Bulevaru.

Slušali smo stvari poput This Flight Tonight benda Nazareth, ili Stairwey to Heaven Led Zeppelina, energetske bombe kao što je Smoke on the Wather, ili Paranoid. Češće od drugih puštali smo Lady In Black.

Oko ove misteriozne Dame u crnom raspredale su se rok legende. U engleskoj varoši Čeltnam se pre sto godina navodno prikazala dvadesetorici muškaraca, i to svakom ponaosob, a svi su je isto opisali! Kamiondžije u Teksasu je i danas ponekad ugledaju dok noću tutnje niz Highway 281, bledu lepoticu sa užetom u ruci, tužnu nevestu španskog veleposednika. Nju je taj impotentni ljubomorko optužio da ga vara pa ju je kod mesta Alis obesio na jedno drvo koje sve do danas lista crnim lišćem.

Bend

Jednom smo se na periferiji našli u štali koju je Ilija, još jedan školski drug iz Osnovne škole „Slobodan Bajić – Pajo", preuredio u diskoteku. Tu je osnovan bend. Imao je dva imena. Dolar ili Živi zid. Ćiro je zauzeo poziciju bubnjara. Ostalo je samo da nabavimo instrumente i da naučimo da sviramo.

Tog leta smo otišli na pridunavske plantaže kod Beograda. Poljoprivredna gazdinstva su dobro plaćala radnike na letini. Crnčili smo i pare stavljali na gomilu. Posle dva meseca zaključili smo da ih imamo dovoljno. Otišli smo u beogradsku prodavnicu muzičkih instrumenata i pokazali radniku crveni komplet bubnjeva u izlogu. Nosili smo ih u kutijama do autobusa koji nas je preko Pančevačkog mosta odvezao nazad, do poljoprivrednog dobra na kojem smo radili. U spavaonici, pred okupljenim sezoncima, izvadili smo bubnjeve iz kutija. Ćiro je seo za njih. Pošto je bio levoruk morao je da promeni raspored doboša kao u ogledalu. Njegov prvi udarac u činelu, negde između Ovče, Borče i Kovilova, označio je početak epohe roka u bosanskoj varošici Kalesiji. To je mogla biti 1979.

Tuzlanka

Harija sam osmdesetih viđao za šankom samostalne ugostiteljske radnje Tuzlanka. Stalno krcata radnja je bila uspešna mešavina aščinice, kafea i pivnice. Šanker Hari je bio večito nasmejan. Tih godina smo na neki način postali kolege, jer je bio frontmen drugog po redu kalesijskog benda – Kamena glava. Za razliku od mog benda, iza njih je ostao i poneki snimak. Sećam se kao kroz maglu jedne njihove stvari. Vršljam po youtubu i podsećam se. Uz naprsli Harijev glas uživo je to zvučalo mnogo reskije.

Prisetim se da je Ćiro u domu kulture u jednom od okolnih mesta otpevao Lady in Black uz pratnju tamošnjih rokera. Te večeri je na brzinu prekomandovan u pevača. Nije znao engleski, ali je reči znao napamet. Imao je sunčane naočare i kožnu jaknu – volim da ga se sećam takvog.

Smrt rokenrola

Rat će početkom devedesetih ukinuti sve vrste civilnih snova, pa i onaj o rokenrolu. Ćiro je bio Srbin, ali je ostao u većinski muslimanskoj Kalesiji. Bio je jedan od retkih nemuslimana u Sprečanskoj dolini koji je na uniformi nosio oznake Armije BiH. Posle rata se iz Tuzle u Kalesiju vratila moja majka, a ja sam počeo da je posećujem. Tom prilikom sam sretao mnoge ljude čiji su likovi i imena bili zapisani negde na mojoj unutrašnjoj mapi detinjstva.

Prvo sam sreo Ćiru. On mi je ispričao da je u svom posleratnom životu postao suprug i otac. Da je zaradio nekoliko padova sa svog motocikla ČZ, dva srčana udara i poneki bajpas.

Jednom prilikom u samoposluzi sam video Harija. Pitao sam ga da li me prepoznaje. Dugo me je gledao,oklevao je. Prošlo je dve decenije. Onda smo se zagrlili kao da smo se probudili iz dugog, ružnog sna.

Privremeno vaskrsnuće

Hari je u Ulici žrtava srebrničkog genocida imao kafanicu koja još nije imala ni tablu. Pozvao me je da tamo dođem sutradan. I došao sam. Poslepodne, kada su se gosti razredili, za stolom smo se našli Ćiro, Hari, Cicko i ja. Cicko je takođe lik iz našeg doba – imao je glumačkog dara, bio je nizak i nosat. Hari je za poslednjim gostom zaključao vrata. Najpre je Cicko umočio prste u pepeljaru i sebi nacrtao Hitlerove brčiće. Imitirao je Hitlerovu histeriju, a umesto mase zavedenih Nemaca publika smo mu bili nas trojica, nasmejani do suza.

Nazdravljali smo podižući uvis flašice tuzlanskog piva. Onda je Hari rekao – hoćemo li? Ćiro je uzeo poslužavnik i upotrebio ga kao def. Hari je njihanjem hvatao ritam. I onda je glasom neverovatno sličnim glasu Alena Islamovića zapevao:

Negdje u tvome adresaru pod slovom B je moje ime
prekriži ga noćas i stavi krst pepela i krst tišine...

Svi smo prihvatili. Bio je to trenutak kada je mrtvi kalesijski rokenrol za trenutak vaskrsnuo. Udarali smo dlan o dlan, dnom pivskih flaša o sto...

Sanjao sam, e kako ulaziš u moju pjesmu
ulaziš prosto ko u svoju baštu
pod pazuh dolijeću ti lastaviceja pjevam, bijela mi krila rastu

To je trajalo nekoliko minuta. Hari je onda sve otpevao još jednom. I još jednom. Nismo hteli da prestane. Kao da smo znali da ovaj priručni bend, sastavljen od veterana, posle ovog lenjog, toplog popodneva više nikada neće nastupiti u istom sastavu. Kao da je Brgovićeva pesma poslednje što nam je dato od zajedničke radosti.

Rockalesija

Posle su došle još neke godine, pandemija, nismo se javljali jedni drugima. Pre nekoliko dana prvo me je žacnula objava na društvenim mrežama da je umro Hari. Samo neki dan posle toga zatekla me je vest i o tome da je Ćiro zauvek otišao da drži ritam nebeskim horovima. Obojica su sada negde, gde je rokenrol živ. Tamo ih je zauvek odvela Lady in Black.

Nadam se da već osnivaju rajski bend Rockalesija. I neka ne primaju ni anđele ni meleke da sviraju sa njima. Pre ili kasnije ćemo se pridružiti i svi mi, sa belim gitarama kakve nismo imali za života.

Ćiro se, u to sam siguran, druži sa Džonom Bonemom. Obojica imaju po raskošan srebrnkasti komplet bubnjeva Ludwig. Ne razgovaraju, već se nadbubnjavaju. Ćiro ima i najbolji pribor za pecanje – jer nisam znao ni jednog čoveka koji bi radije izgovarao rečenicu: „Idem u ribe". Nebeska Spreča je lepša od Neretve. A Hari prilazi pozlaćenom mikrofonu Shure 55S, baš onakvom u kakav je disao Elvis Prisli, i lavlje pušta glas, kao nikada do tada:

Ja pjevam, bijela mi krila rastu
A više me ne boli

I zaista, drugari moji, vidim kako vašim dobrim dušama rastu krila. Rock never dies. Ostaću ovde još neko vreme, da zabeležim kako smo davno, davno, svi bili smrtni delići jedne besmrtne priče.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.