Opšte je poznato da su Romi jedna od najneobrazovanijih nacionalnih manjina u Evropi. To priznaje većina nacionalnih vlada u Evropi, Evropska komisija i druge međunarodne organizacije.

Najnoviji izveštaj Agencije EU za osnovna prava pokazuje poražavajuće rezultate u 10 zemalja, uključujući zemlje članice EU Rumuniju i Mađarsku, ali i Severnu Makedoniju i Srbiju: u poslednjih pet godina je porastao udeo Roma koji su se osećali diskriminisani kada su se obraćali školskim vlastima, povećana je etnička segregacija dece uzrasta od šest do 15 godina, dok je udeo mladih Roma od 20 do 24 godine koji su završili najmanje srednje obrazovanje ostao je uglavnom na istom, niskom nivou, kao i prethodnih godina.

Politike javne inkluzije u velikoj meri su propale u mnogim evropskim zemljama, ne samo u Rumuniji - mada je najjednostavnije rešenje za „inkluziju” Roma - obrazovanje. Pohađanje škole, uspeh u školi, i priprema romske dece za budućnost deluju kao slučajne i davno napuštene namere – a nikako kao ciljevi javne politike.

Romi „nisu u stanju da budu integrisani”?

Kada bih samo posmatrao šta rade vlade, ova drama koja traje sigurno bi bila obeshrabrujuća. Da ne poznajem problem do detalja, mogao bih da se zapitam, kao i mnogi građani Evrope - da li je uopšte vredna truda, cela ta stvar oko inkluzije Roma? Pogotovu imajući u vidu mnoštvo obećavajućih mera i visoko hvaljenih javnih politika, kao i budžet koji finansira Evropska unija, što je trebalo da dovede do promene.

Da li to znači da Romi „nisu u stanju da budu integrisani”, da ne žele viši nivo obrazovanja ili poštovan i adekvatno plaćen posao? Ili je problem negde drugde - I to u sistemu?

Očigledno je da je pitanje retoričko, jer, problem lošeg uspeha u školi i visoke stope napuštanja školovanja kod romske populacije - jeste sistemski problem. Institucije nisu u stanju da ponude rešenja za romske zajednice, već se zadovoljavaju pojedinačnim uspesima nekolicine Roma, navodeći ih kao primere „da se može, ako se hoće".

Sistemski rasizam

Za razumevanje trenutne situacije Roma, neophodno je znati istoriju ugnjetavanja ove manjine širom Evrope. Skoro romantična očekivanja mnogih su da bi narod koji se borio za opstanak u Evropi - između ropstva, izolacije, isključenosti, kriminalizacije, rasizma, tolerancije, egzotike, marginalizacije i istrebljenja - trebalo da napravi istorijski skok bez odgovarajućih javnih mera. To, naravno, nije moguće.

Romske zajednice nemaju sredstava da same naprave ovaj skok, jer su uhvaćene u istorijski vakuum, vrzino kolo koje održava ovo stanje socijalne ugroženosti. Pored društvenih i ekonomskih ograničenja, postoji još jedna izuzetno važna prepreka u sistemu formalnog obrazovanja: sistemski rasizam.

Inkluzija bez asimilacije

Nastavnici koji predaju u školama u romskim zajednicama su gotovo bez izuzetka ili veoma loše obučeni, nastavnici na zameni, premešteni po kazni ili pak prosvetni radnici koji su zapravo ideološki postavljeni avanturisti. Ulaganja u ove škole su relativno manja nego u druge slične institucije.

U većini škola u Evropi, romska deca ne uče ništa o Romima, nema istorije, nema književnosti, nema romskog jezika i ničeg drugog što ima veze sa njima. U suštini, slično kao što je brazilski filozof Paulo Freire primetio u svojoj „Pedagogiji potlačenih", oni samo uče istoriju i kulturu svojih tlačitelja.

Učiti o sebi, svom narodu, interakciji svojih predaka sa drugim narodima, o književnosti i sopstvenom jeziku - znači doživeti prihvatanje u državi u kojoj živiš i u kojoj plaćaš porez. Škola bi postala pravednija jer više ne bi bila samo neprijateljsko okruženje sa loše obučenim i frustriranim nastavnicima, već mesto koje i romskoj deci pruža relevantne informacije za jačanje individualnog dostojanstva. Škola bi postala mesto integracije, a ne asimilacije, kao što je to, nažalost, danas često slučaj. Jer, inkluzivnost u obrazovanju ne sme ni u najmanjoj meri da se pretvori u proces kulturne asimilacije.

Fond za obrazovanje Roma - nova strategija

Fond za obrazovanje Roma je novom strategijom pokrenuo proces suprotstavljanja opasnostima i slučajnostima u različitim obrazovnim sistemima. Ovo je svakako ambiciozan cilj za jednu nevladinu organizaciju.

Ali želimo da pokažemo da Romi nisu ni nesposobni ni nezainteresovani za formalno obrazovanje, kako bi se moglo pomisliti posle neuspeha vlasti – politike koja, po mom mišljenju, jednostavno ima za cilj da pitanje polaska u školu Roma štriklira kao „rešeno".

Naprotiv, romske zajednice imaju izuzetnu otpornost, performanse i kapacitete prilagođavanja. Ne zanima nas samo individualni uspeh, već postepeno povećanje akademskog učinka cele naše zajednice. Ne samo istorijska prošlost, već i tehnološka budućnost. Ne samo Romi, već Romi kao sastavni deo evropskih društava.

Čiprijan Nekula potiče iz romske porodice - politikolog je i doktor sociologije. Više od 20 godina es angažuje za poboljšanje položaja romskih zajednica. Radio je za rumunsku vladu i bio konsultant Saveta Evrope, OEBS-a, UN i Svetske banke. Trenutno je direktor Fonda za obrazovanje Roma (REF), nevladine organizacije koju su 2005. osnovali Svetska banka i Fondacije za otvoreno društvo.