Ruanda je i danas podeljena
4. april 2019.
Četvrt stoleća je prošlo otkako je počinjen stravični genocid u Ruandi. Danas mala afrička zemlja služi kao primer stabilnosti – država se posebno u ekonomskom smislu oporavila. Ali genocid koji su 1994. počinili pripadnici većinskog naroda Hutu nad manjinskim Tutsijima i umerenim pripadnicima Hutua duboko je traumatizovao zemlju i društvo.
Činjenica je da danas dvanaest miliona stanovnika žive u miru jedni s drugima, ali su stravični zločini urezani u sećanju. Od aprila do jula 1994. smrtno je stradalo 800.000 ljudi, infrastruktura je bila potpuno uništena.
Zaštitnik Tutsija
Uspeh za, u najširem smislu, funkcionalno društvo se pripisuje prvenstveno predsedniku Polu Kagameu. „On je uradio ogroman posao. Unapredio je razvoj zemlje i doveo strane investitore“, kaže za DW Patrik Hajajandi, saradnik južnoafričkog Instituta za pravdu i pomirenje.
Kagame je na vlasti od 2000. godine – prethodno je život proveo u izbeglištvu u Ugandi gde je učestvovao u gerilskoj armiji. „Kakvu ulogu za Kagamea igra genocid nad narodom Tutsi još uvek ne može dovoljno da se proceni“, kaže Fil Klark sa londonskog Univerziteta SOAS. „Najjača instanca za poništavanje društveno-ekonomske nejednakosti između naroda Hutu i Tutsi je vlada Ruande.“
Kako Klark ističe, Pol Kagame to postiže autoritarnim stilom vladavine. Iz njegove perspektive politički otpor samo uzrokuje nemire. Zato ljudska prava ne stoje visoko na agendi predsednika Ruande, objašnjava Klark. Njegova glavna briga je sprečavanje rasplamsavanja nasilja po svaku cenu.
„Odatle dolazi potreba Ruande da zaštiti Tutsije u celom regionu“, kaže Klark. To se pre svega odnosi na pripadnike ovog naroda u Burundiju, Ugandi i na istoku Demokratske Republike Kongo. „Jer, u ovim zemljama Tutsije već decenijama sistematski progone određene frakcije.“
Kagame je do sada više puta kritikovao opozicione grupe koje operišu iz susednih zemalja i prema njegovom mišljenju ometaju proces integracije u istočnoj Africi. Politička napetost je na kratko dostigla svoj vrhunac kada je Kagame zatvorio jedan granični prelaz prema Ugandi. Ugandski politički analitičar Mvambutsija Ndebesa sa Univeziteta Makerere u tome vidi znak regionalne borbe za prevlast. „Reč je o političkoj prevlasti u regionu, ali tu su još u pitanju i lični animoziteti.“
Više moći u regionu
Predsednici Ugande i Ruande, Joveri Museveni i Pol Kagame, nekada su bili prijatelji. Kagame je bio ključna figura u pobunjeničkoj organizaciji, a današnjoj vladajućoj partiji Patriotski front Ruande kojoj je Museveni pomogao da 1994. preuzme vlast. Kada su pobunjenici 1994. umarširali u Ruandu, zaustavili genocid i Kagameu pomogli na putu ka državnom vrhu, dobili su aktivnu podršku Ugande.
Međutim, odnosi između nekadašnjih saboraca su se od tada pogoršali. „Predsjednik Museveni i njegovi generali veruju da im Vlada Ruande nešto duguje“, kaže Kristofer Kajumba sa Univerziteta u Ruandi. „Oni su mu tada pomogli da sruši režim Juvenala Habjarimana i zaustavi genocid.“ No, Kagame bi da bude tretiran kao pobednik i da dobije još više moći u regionu.
Museveni pak nije jedini afrički lider s kojim je Kagame u svađi. Porasle su napetosti i između Ruande i južnog suseda Burundija. I ovde ulogu igraju lični animoziteti između predsednika Burundija Pjera Nkuranzize i Kagamea. Politikolog iz Burundija Patrik Hajajandi je uveren da neprijateljstvo ima i etničku komponentu. „U Ruandi svako kaže mi smo Ruanđani. Ali, kada pričate s ljudima, oni vam kažu da je narod Hutu u jednom smislu isključen.“
Strah od nasilja
Prema Hajajadijevim rečima, čitav narod Hutu u Ruandi se još uvek smatraju odgovornim za genocid. Burundi je pokazao određeni uspeh u etničkoj integraciji i time predstavlja pretnju za Kagameove ambicije da dobije još više moći u regionu.
Mnogi analitičari smatraju da bi napetosti u regionu mogle da prerastu u otvorene sukobe. Međutim, malo je verovatno da bi Zapad mogao da izvrši veći pritisak na Kagameovu vladu da dovede u red odnose sa susjedima. „Ruanda je istina još uvek upućena na finansijsku pomoć, ali Kagame maestralno koristi slabosti Zapada“, kaže Fil Klark.
Vlade bogatih zemalja objašnjavaju svojim građanima zašto bi uopšte trebalo pomagati siromašne zemlje. „Međunarodni donatori su istinski u škripcu. Vlade koje bi da njihovu pomoć iskoriste kao blago sredstvo pritiska ukazuju na Ruandu kao primer pozitivnih promjena, što je toj zemlji pošlo za rukom uz pomoć Zapada.“