Rusiji ne ide baš sa decom. Premalo ih se rađa. Demografska kriza, trijumf smrtnosti nad rođenjem. Taj će se trijumf uskoro pokazati sa desetinama hiljada ljudi godišnje. Stanovništvo se topi, jer se skraćuje životni vek. Kao i inače, Rusija ide ovim putem, a druge zemlje ne idu. Izolacija i konfrontacija nisu najbolji pomoćnici rađanja dece.

Na ovom fonu Putin je odlučio (bukvalno u predvečerje prvog juna, Dana zaštite deteta) da proglasi u Rusiji „Dekadu detinjstva“. Naravno, vlast i oni koji su joj bliski, silno su se obradovali. Licemerna kampanja u stilu sovjetskih petoletki mnogo više svedoči o bezidejnom pristupu budućnosti zemlje. Birokratski zaključci računaju na svoju realizaciju i, kao što vidimo, s dodatnim nalozima obasipaju porodice sa malo dece – a dece od te sreće neće biti.

Deca nemaju sreće sa Rusijom. Na rečima ih ovde vole, kuju ih u zvezde. Očekuje ih divna književnost za decu Korneja Čukovskog i Samuila Maršaka. A na delu – brdo problema. Mnoga se deca rađaju neželjena, ostavljaju ih u porodilištima, krišom ih ostavljaju negde ili (ima i toga) bacaju u kontejnere za đubre. Decu često spominju kao teret. Roditelji viču na njih, neretko ih i biju. Statistika o deci užasava. Na stotine njih nestaju bez glasa, stradaju od batina, beže iz porodice. Dečiji domovi i bolnice u ruskoj provinciji su mučni prizori.

Nedavni primer policijskog nasilja nad desetogodišnjim dečakom koji je u centru Moskve prolaznicima čitao Hamletov monolog „biti ili ne biti“  uzbunio je društvene mreže. Kako je to moguće! Dečaka su optužili za prosjačenje, nasilno sproveli u policiju bez obzira na prisustvo njegovih najbližih i zadržali ga tamo do ponoći! O tome su izvestili Putina, ali njegov portparol je hladno odgovorio da to ne spada u predsednikov dnevni red. Pa naravno! Stiže decenija detinjstva, a mali čitalac Šekspira se u to ne uklapa.

Rusija nema sreće ni sa ombudsmenima za decu. Jednog su smenili zbog stupidne oholosti i neverovatnog nerazumevanja dece. A novu načelnicu odlikuje arhaična svest, koju je vlast pobrkala sa religioznošću.

U Rusiji nema stvarnog praktičnog vaspitanja dece. Nema najjednostavnije empatije. Za mene je poražavajuće koliko plaču deca u najranijem uzrastu. Zašto su u drugim zemljama daleko mirnija? Stidim se i zbog toga što u Rusiji nema čak ni poimanja lepog vaspitanja i dobrih manira dece. Nekada je bilo toga, ali već sto godina – ne! Biti učtiv i pažljiv prema ljudima? Kakva iluzija! Od najmlađeg uzrasta deca u Rusiji shvataju da u životu vlada kult sile. Sve vertikale vlasti mu se klanjaju, ko da se okrene protiv opšteg pravila? Učenici starijih razreda se već sudaraju sa pojavama kao što su rana narkomanija, abortus, venerične bolesti...

Vlast je odlučila da se u školi bori protiv tih zala masovnim vrbovanjem dece za religiju. No, to je već viđeno. Za vreme Aleksandra Trećeg su ustanovili crkvene škole i u njima izrodili – revolucionare. Zainteresovanost vlasti za decu je povezana i sa tom revolucionarnom tematikom. Vlast je sa strahom primetila da se na nedavnim protestnim akcijama pojavio znatan broj mladih ljudi koje je policija zajedno sa odraslima trpala u marice. Pojavili su se znakovi alternativne budućnosti Rusije koju jedva da će graditi sadašnja kremaljska elita.

Zato je razumljiva potreba da se ustanovi dekada detinjstva. Poboljšati rad sa decom. Zasaditi osnove pravoslavlja u mlade mozgove. Usprotiviti se ateizmu u onoj meri u kojoj su se do juče protivili religiji. Uzaludan trud!

Ali šta sa ostatkom? Deo mladih će ubediti da budu lojalni, slomiće ih ili potkupiti. Drugi će zauvek napustiti zemlju. Treći će se pobuniti. I ko će pobediti?

Maršak je napisao svoje poznate stihove o zoološkom vrtu – Deca kaveza. Ne kažem da svi živimo u zoološkom vrtu. Ali bauk kaveza kruži Rusijom, plašeći rođenu i nerođenu decu. Dečije probleme rešićemo tek tada kada se rešimo stešnjenosti neslobode.

Jednom sam u Firenci sa ženom i jednogodišnjom kćerkom ušao u radnju da  za dete kupim maramice. Prodavačica se zagledala u plavokosu devojčicu i odjednom me zamolila da joj iz usta izvadim cuclu. Iskreno rečeno, ljutnuo sam se: „Zašto?“

„Ona je tako lepa – rekla je prodavačica – hoću da joj vidim lice“.

Dajte da živimo florentinski. Obožavajmo decu. To je kud i kamo važnije od birokratske kampanje. Nadam se da će se to nekada desiti i u Rusiji.

Sve tekstove Viktora Jerofejeva možete pronaći ovde: Dumanje Rusije