U leto 1962. je tadašnji sovjetski vođa Nikita Hruščov radio na novom pozicioniranju Sovjetskog Saveza u spoljnoj politici. Faza relativnog otopljavanja odnosa sa Zapadom je okončana. Osećao se uticaj berlinske krize. U jesen prethodne godine, američki i sovjetski tenkovi stajali su jedni nasuprot drugima na koti „Čarli“, u sred Berlina, danima spremni za borbu. Predsednik DDR i tamošnje komunističke partije Valter Ulbriht najavio je da će se 1. avgusta uveče u Moskvi sastati s Hruščovim – bili su planirani razgovori o nekim temeljnim pitanjima, godinu dana nakon izgradnje Berlinskog zida.

Rasporedi emitovanja prve emisije Dojče velea na ruskom jeziku više ne postoje, ali prilično je sigurno da je Ulbrihtova poseta Moskvi bila jedna od važnijih tema. Ubrzo nakon povratka Ulbrihta u Berlin, Kremlj je zatražio povlačenje tri zapadne savezničke sile iz Berlina. To bi bilo grubo kršenje takozvanog „Sporazuma četiri sile“ i rukovodstvu u Moskvi moralo je biti jasno da Vašington, Pariz i London ni pod kojim uslovima ne mogu da pristanu na to.

Nuklearno oružje u kontekstu geopolitičkih pretnji

Najkasnije tu počinje da se nameće prva paralela sa sadašnjošću: jedno vođstvo u Kremlju je pre samo nekoliko meseci postavilo potpuno neprihvatljive zahteve i takođe vrlo dobro znalo da adresat – naime vlada u Vašingtonu – nikad ne bi mogla da ih prihvati? Pre nego što je izdao naređenje za napad na Ukrajinu, Vladimir Putin je zahtevao od Zapada da sprovede opštu reviziju bezbednosnog poretka koji je nastao u Evropi nakon Hladnog rata – što bi značilo raspad NATO. Potpuno neprihvatljivo.

Hruščov se odlučio na dodatnu eskalaciju u leto 1962. Njegove diplomate su pregovarale o dalekosežnom vojnom sporazumu i sporazumu o pomoći sa komunistima na Kubi. Sovjetsko nuklearno oružje trebalo je stacionirati na karipskom ostrvu na pragu SAD. SAD su odgovorile političkom odlučnošću koja je svet dovela na rub nuklearnog rata.

No, tu se brišu paralele između „nekad“ i „sad“. Iako je predsednik Putin na samom početku rata u Ukrajini u igru uveo i mogućnost upotrebe nuklearnog oružja, ta nuklearna pretnja je ostala toliko neodređena da zapadni posmatrači veruju da se radi o gestu zastrašivanja. Doduše, delimično delotvornom u nekim zapadnim javnostima, recimo u Nemačkoj, ali u krajnjoj liniji vojno beznačajnom. Pretnja nuklearnim oružjem - pre 60 godina bi ona bila drukčije shvaćena.

Opreznost spram suviše očitih paralela

Rusija nije Sovjetski Savez – mada ruski vojnici uvek iznova na svom krvavom pohodu na Ukrajinu ističu zastave nekadašnjih sovjetskih formacija. I mada se slika SSSR poslednjih godina ulepšava na sve manipulativniji način u ruskoj istoriografiji. Nekadašnji Hladni rat ne može da se porediti s novim sukobom Istoka i Zapada u digitalnoj eri. Poređenja su uvek manjkava, a to posebno važi za istorijska poređenja – pogotovo kada im je cilj da dokažu da je sada sve baš kao što je bilo ranije.

U jesen 1962. ruski književni časopis „Novi mir“ počeo je da objavljuje roman Aleksandra Solženjicina „Jedan dan u životu Ivana Denisoviča“. Oni koji traže paralele i poređenja trebalo bi da se zapitaju da bi li takva opoziciona literatura uopšte mogla da prođe kroz rusku cenzuru 2022?

Ali, sadašnji cenzori istovremeno znaju da u digitalnom svetu oni imaju samo ograničenu moć. Informacije uvek pronađu svoj put, čak i do Rusije, iako tamo pokušavaju da blokiraju nepoželjne internet sajtove.

Ruska cenzura interneta mogla bi jednog dana da se pokaže podjednako nedelotvornom kao što je to bilo ometanje kratkotalasnih signala DW u vreme Sovjetskog Saveza. Već tada su na DW-radiju čitani Solženjicinovi tekstovi.

Stanje u svetu je 1962. bilo toliko loše da Norveški komitet nije nikome hteo da dodeli Nobelovu nagradu za mir – učinio je to tek sledeće godine. Ostaje zanimljivo da se vidi hoće li – i kome – biti dodeljena ove godine. O tome će DW izveštavati na svim svojim platformama na ruskom.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.