Prvo sam bila nesrećna što sam uopšte preživela. Bilo je veoma teško prihvatiti takav novi život“, kaže Ruslana. Zatim seda na klupu u parku, stavlja štake pored sebe i nastavlja: „Ali, shvatila sam: čak i ako mi sada nedostaje noga, živa sam. Mogu da ustanem i hodam, doduše na štakama, ali ipak mogu.“

Ruslana svaki dan prošeta Odesom. Život u rodnom gradu, kaže, daje joj snagu koja joj je sada preko potrebna.

-pročitajte još: Nemačka medicinska pomoć ukrajinskim žrtvama rata

„Zaista sam htela da idem na front“

Pre godinu dana Ruslana Danilkina otišla je na front kao dobrovoljac, da brani Ukrajinu od ruske invazije. Tada je imala 18 godina i ta odluka nije bila laka. Prvih meseci je oklevala, jer joj je sve to bilo strano i nepoznato.

„Najviše sam se plašila toga što ne znam u šta se upuštam i koliko dugo ću biti odsutna od kuće. Ali, htela sam da odem. Ovo je moja zemlja i jako je volim. Mislila sam: što nas više tako misli, to ćemo biti jači. Znala sam da ne mogu da napravim čuda, ali htela sam da učinim nešto kako bi pomogla svojoj zemlji“, priča Ruslana.

Uzor su joj bili roditelji. Ruslanina majka i očuh već su bili raspoređeni u Donbasu još 2015. godine, u okviru tadašnje ukrajinske antiterorističke operacije, usmerene protiv tzv. „Narodnih republika Donjeck i Lugansk“ koje su još uvek pod ruskom kontrolom. U februaru 2022, kada je započela velika ruska invazija na Ukrajinu, ponovno su otišli u rat kao dobrovoljci.

Ruslana se pridružila ukrajinskoj vojsci u aprilu. U početku joj je bila poverena obrada podataka u Zaporožju, ali ona je htela da bude bliže frontu. Zahtev joj je zbog mladosti i neiskustva nekoliko puta odbijen, ali je na kraju ipak odobren, pa su je premestili u sektor komunikacija. Tamo je bila sve do dana koji joj je potpuno promenio život.

„Nisam mogla da verujem“

Bilo je to 10. februara 2023. Ruslana i njeni saborci bili su na borbenoj misiji u regionu Hersona. Iznenada je počela ruska artiljerijska paljba i geler je pogodio mesto suvozača na kojem je ona sedela.

„Dobro se sećam trenutka eksplozije. Prvo sam se sagnula i automatski uhvatila za koleno. Odmah sam znala šta se dogodilo, ali nisam mogla da verujem da sam ostala bez noge. Pitala sam saborce šta se dešava, ali oni nisu ništa govorili.“

Preživela je zahvaljujući srećnom slučaju. Odmah nakon napada naišlo je sanitetsko vozilo. Pružili su joj prvu pomoć i tako sprečili da iskrvari. Prebacili su je u drugo vozilo gde je shvatila da joj je noga odsečena. Zatvorila je oči od šoka i nije ih otvarala sve do bolnice.

Operisana je u gradu Černobajevka. Lekari su pokušali da joj spasu nogu, ali uzalud. Morali su da je amputiraju iznad kolena. Istog dana odvedena je u Mikolajiv. Tamo je ostala tri dana pre nego što je prebačena na lečenje u svoj rodni grad Odesu. U bolnici je danima plakala, ali je u jednom trenutku odlučila da želi da nastavi dalje.

Otada joj je porodica najveća podrška, pre svega brat Vladislav i njegova supruga Angelina. Hiljade ljudi širom sveta svakodnevno je bodri preko društvenih mreža. Na Instagramu trenutno ima više od 37.000 pratilaca.

„Sećam se prve operacije u Odesi, kada su ljudi saznali za moju priču“, kaže Ruslana. „Kada su me posle prebacili na odeljenje, jednostavno nisam imala vremena da razmišljam o nozi i da li me boli ili ne. Stalno sam u ruci imala mobilni telefon, mnogo ljudi mi je slalo poruke i to nije prestalo sve do danas.“

Bez lekova protiv fantomskih bolova

Ruslanina želja za životom mnogima uliva snagu. Ali, ona nije odmah prihvatila svoju sudbinu. „Prvo sam mislila da sam se navikla, ali kada sam izašla u šetnju i vratila se na odeljenje, pomislila sam: ovo nije istina, ovo se ne događa meni! Sećam se da sam tri ili četiri nedelje nakon amputacije bila u šetnji kada me brat slikao. Pogledala sam i videla sebe bez noge. Mislim da još uvek nisam potpuno svesna šta se desilo.“

Na pitanje kako je sada, kaže da se oseća mnogo bolje, i fizički i psihički. Ali, i dva meseca nakon tragedije muče je takozvani fantomski bolovi. „Davno sam odustala od injekcija protiv bolova. To je bila moja želja, jer sam htela da osetim nogu onakvu kakva jeste. Naravno da su se bolovi vratili, ali vremenom su se smanjili. Psiholog mi pomaže i objašnjava kako da mozgu objasnim da je noga nestala. Jer, mozak pamti nogu pre povrede i nastavlja da tamo šalje impulse. Tako nastaje taj bol.“

Trenutno pije samo sedative. Donedavno je imala jake napade panike. Lekovi i redovna psihoterapija pomažu joj da korak po korak savlada taj problem.

„Želim ponovo na klizanje“

Ukupno je imala pet operacija. Trenutno je u sanatorijumu i priprema se za protetičku nogu. Nogu joj mere svaki dan kako bi utvrdili da li joj se i dalje menja opseg. To je važno zbog biranja i montaže proteze. Ruslana će uskoro početi i sa vežbama za regeneraciju mišića koji su atrofirali tokom poslednja dva meseca.

Ukrajinka je zahvaljujući donacijama dobila modernu protezu nemačke proizvodnje. Nakon što se privikne, želi da sledi svoje nove snove i nastavi život. Između ostalog, želi ponovo na klizanje. „Sanjam i o biciklu. Čak i ako mi nedostaje noga, to ne znači da ne mogu da živim te snove.“

Uprkos patnjama, Ruslana želi da motiviše druge ratne vojne invalide da ne izgube veru u život: „Želim ljudima da pokažem da je sve moguće i da ne morate da sedite u kući i krijete se. Ako vam se nešto desi, to je zastrašujuće i bolno, ali život ide dalje. Moraš ga živeti.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.