Pre mnogo godina Maksi Krečmar je, na putu do škole, prolazila pored „Madone“. Taj grafit bio je naslikan na jednoj stambenoj zgradi u Lajpcigu. Kao devojčica, ranih devedesetih, Krečmarova je bila fascinirana slikom, ali, tokom godina, ona je nestala ispod slojeva postera, i Krečmarova je na nju zaboravila. Sve dok ponovo nije prošla pored slike u januaru 2012. Posteri su bili pocepani i glava „Madone“ bila je vidljiva.

Krečmarova danas ima 28 godina i poslednjih pet godina radi u oblasti umetnosti, između ostalog i u organizaciji Urban Art Festivala, IBUg. Kada je skinula naslage postera, postalo joj je jasno da ispod njih nije samo amatersko žvrljanje.

Rad „Žena sa detetom“ stvorio je francuski umetnik Ksavier Pru, poznat kao Blek le Ret. On je jedan od prvih crtača grafita po šablonu i počeo je sa tom tehnikom 1981, dugo pre britanskog crtača Benksija.

„Kad god sam ih crtao po zidovima, imao sam osećaj da sam ostavio deo sebe u gradovima koje sam posetio“ kaže Le Ret.

Ljubav i ujedinjenje

Njegov crtež iz Lajpciga sada je na listi istorijskih spomenika Saksonije. „To je prava mala senzacija“, kaže Anekatrin Merem iz kancelarije za očuvanje spomenika Lajpciga.

Obično potraje dok neki objekat bude uvršten na list, ali Le Retova „Madona“ dobila je zaštićeni status za samo tri meseca. Nije dovoljno samo da rad bude priznat kao umetničko delo. On mora i predstavlja period u kome je nastao.

„Južna predgrađa Lajpciga, bila su puna grafita, ali, nažalost ostalo ih je veoma malo“, kaže Maksi Krečmar.

Utoliko bolje za Le Retovu „Madonu“. „Kao jednu od poslednjih predstavnika perioda posle ujedinjenja, sliku sada smatraju vrednom zaštite“, kaže Anekatrin Merem.

Lajpciška „Madona“ nije samo majstorski umetnički artefekt post-ujedinjenja, ona takođe ima i svoju ljubavnu priču. U ranim devedesetim, Le Ret je došao u Lajpcig kad su ga pozvali da oslika slušaonice na tamošnjem univerzitetu. Iskoristio je priliku da svoj trag ostavi i u samom gradu. „To je bilo vreme kad grafiti još nisu bili kriminal“, kaže Le Ret, koji je tada bio u svojim kasnim tridesetim. Posvetio je Madonu ženi koju je voleo, Sibil. Ona je iz tog kraja i upoznala je francuskog umetnika u Lajpcigu. Sada su Sibil i Blek u braku već 20 godina i imaju devetnaestogodišnjeg sina.

„Bilo bi lepo kad bi grafit mogao da ostane ovde, zato što puno znači Sibil i meni“, kaže Le Ret. Taj crtež je njegovo najstarije preživelo delo.

Prolazna slava

Pitanje da li se grafiti mogu smatrati umetnošću za umetničke stručnjake nije novo. Grafit Klausa Pajera u Ahenu je 2011. takođe ocenjen kao vredan zaštite. „Delo ’Ljubavnici’ stavljeno je pod zaštitu iz umetničkih i istorijskih razloga“, objašnjava konzervator spomenika Monika Krihen. Samo nekoliko Pajerovih političkih grafita ostalo je netaknuto.

Grafiti su i u Ahenu kontroverzna tema, ali, kao i u Lajpcigu, stručnjaci su se brzo složili da je taj Pajerov rad - vredno umetničko delo. „Čak je i bivši gradonačelnik bio za zaštitu grafita“, komentariše Krikenova. „Bez njegove podrške, bilo bi teže zaštititi ’Ljubavnike’.“

Švajcarska i Velika Britanija preduzele su slične korake u cilju zaštite grafita. U Cirihu je na listu uvrštena „Udina“ Haralda Negelija, a građani Bristola su referendumom odlučili da priznaju Banksijeve radove kao umetnička dela. Određen broj oštećenih radova tog tajanstvenog uličnog umetnika određeni su za restauraciju.

Ipak, u svojoj suštini, ulična umetnost nije zamišljena da traje večno. Iako je Pajerov rad u Ahenu još uvek u dobroj formi, La Retova „Madona“ pokazuje svoje godine.

„To je izazov za restauratore, konzervatore i umetnike“, kaže Merem. „Može li se grafit iseći iz zida na kome je naslikan ili staviti iza stakla? Kako sačuvati delo koje nije ni trebalo da traje?

Autori: Jan Šiling / Darko Janjević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković