„Priče koje pričam, teme kojima se bavim i jezik koji odaberem, uzvraćaju udarac meni kao autori i osobi. Ja sam deo sveta koji stvaram sam za sebe. On me emotivno dotiče, podseća na stvari koje su mi nekada bile važne. I tako i ja postajem igračka jezika“, kaže Saša Stanišić. Sada je stvorio novi svet. Pre osam godina, u knjizi „Kako vojnik opravlja gramofon“ opisao je kako se svet u njegovoj staroj domovini, Bosni i Hercegovini, raspao preko noći, pod pritiskom rata. Sada se pre našim očima pojavljuje selo na severu Nemačke – Firstenfelde.

Nova knjiga se zove „Uoči svetkovine“ (Vor dem Fest). U njoj se govori o dugoj noći u kojoj se selo priprema za sutrašnji praznik. Te noć jedna slikarka koja pati od noćnog slepila želi da naslika selo po noći, jedan bivši oficir DDR-a puca na aparat za cigarete, a jedna lisica po kokošinjcima poslednji put traži jaja za svoje mladunce pre nego što ih napusti i oni se otisnu u svet. To je vekovna istorija sela uz sve njegove priče, mitove i bajke, ali i ljude, njihove sudbine i njihove snove.

Višestruki identitet

Kao i kada se pojavio njegov prvi roman, koji je dobio nebrojeno mnogo pohvala, bio više puta nagrađivan i preveden na 30 jezika, kritičari su i sada složni: „To je veličanstvena knjiga“, „praznik za čitaoca“, „divlja tragikomedija“, „čudo, velika sreća“ – piše nemačka štampa, koja slavi njegovo „majstorstvo stila“ i njegov humor. Uz to, oni se čude kako jedan „naturalizovani Nemac piše o drevnim elementima Nemačke“ i dive se njegovoj sposobnosti da prihvati mentalitet stanovnika kolevke Nemačke, njihove priče i njihove mitove.

„Možda je razlog činjenica da on u sebi nosi višestruki identitet“, kaže pisac Dragoslav Dedović, koji za bosansko tržište prevodi novu roman „Uoči svetkovine“. Saša Stanišić je kao 14-godišnjak izbegao u Nemačku i tada nije govorio jezik te zemlje, ali je nakon još 14 godina debitovao kao, kako on sam sebe opisuje – „pisac na nemačkom jeziku“. On može da „bez muke preuzme različita gledišta i da se prebacuje između njih“, objašnjava Dedović. „To je velika prednost za jednog pisca.“

Stanišić je i sam svestan svog višestrukog identiteta: „I dalje doživljavam kao neophodno da se izborim sa obe kulture, i bosanskom i nemačkom. Zbog toga su mnoge priče koje ja pričam – priče koje imaju svoje mesto u oba kulturna okvira, koja oduševljavaju oba sveta.“ On zbog toga u svoj roman upreda istorijske dokumente, basne i legende iz severne Nemačke, ali uvek sa motivima koji se nalaze i u njegovoj domovini. „Postalo mi je jasno da želim da ispričam samo one mitove koje bih mogao da ispričam i tamo. U prvom planu su isti arhetipovi.“ On se u oba sveta oseća kao kod kuće, nosi ih u sebi i često putuje od jednog do drugog. Ipak, kaže Stanišić, on ih izlaže na nemačkom „i to je svesni postupak.“

Čitaoci sami grade mostove

Istovremeno, njegova biografija ne bi trebalo da predstavlja matricu kroz koju se njegova dela čitaju i razumeju. „Biografija nije estetski kriterijum za rad. Ona može da se pojavi kao tema, ali ako se na hartiji kao materijal, ona nije važna, isto kao što nije važna ni boja kose autora.“ Zbog toga ovaj pisac ne želi da ga vide kao „predstavnika kulture migranata“ ili kao „primer uspele integracije“. „Ja čak i ne znam šta je to kultura migranata i ne bih sebe nikada stavio na čelo nečega kao što su 'pisci imigranti‘“, kaže Stanišić. Ne voli da mu lepe etikete, čak i sa pozitivnom predznakom. On sebe ne doživljava ni kao graditelja mostova između kultura: „Ja pišem priče. Ako uopšte neko gradi mostove, onda su to čitaoci.“

A čitaoci vole njegove knjige. Prvi tiraž romana „Uoči svetkovine“ rasprodat je već na dan predstavljanja knjige, 10. marta, i knjiga se stalno doštampava. Interesovanje izdavača iz inostranstva pokazuje da bi mogao da se ponovi međunarodni uspeh njegovog prvog romana. Razlog za to je, kako kaže prevodilac Dragoslav Dedović, da Stanišić radi sa mnogim zajedničkim temama i arhetipovima koji se razumeju i prihvataju u celom svetu. „On je stvorio mikrokosmos“, kaže Dedović i upoređuje njegovo selo Firstenfelde sa čuvenim selom Makondo kolumbijskog pisca Gabrijela Garsije Markesa. „Ljubitelji knjiga primetiće da je to čista književnost. Ovde se radi o pričanju radi pričanja, o želji za umetničkim stvaranjem.“

Jedan od čitalaca je i sam pisac. Dok javno čita svoja dela, vidljiva je radost, sa kojom uvek iznova sreće sopstvene tekstove. „Tek sada upoznajem tekst“ kaže Stanišić, „i ponekad me iznenađuju i sopstvene rečenice. Ponekad pročitam neku rečenicu i pomislim: Baš je dobra. Tada sam stvarno iznenađen.“

Autori: Zoran Arbutina / Darko Janjević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković