„Sebe vidim kao mogući cilj napada“, priča Elke Koler s nelagodom u glasu. Ta penzionerka živi u blizini vazduhoplovne baze Bihel u pokrajini Rajnlad-Pfalc u jugozapadnoj Nemačkoj. Ispred svoj kuće čuje trenažne letove borbenih aviona. Zvuk joj doduše ne smeta mnogo, koliko činjenica da su u obližnjoj bazi uskladištene atomske bombe. To su preostale američke atomske bombe na nemačkom tlu. Eksperti procenjuju da ih ima između 15 i 20, ali je stvarni broj tajna.

„U početku sam verovala da će bombe da nestanu za dve do tri godine“, priseća se 77-godišnja žena, inače mirovna aktivistkinja iz vremena Hladnog rata. „Mislila sam da su ih samo zaboravili.“ Ali, nuklearne bombe su i danas u Bihelu. Nalaze se u podzemnim skladištima koja čuvaju teško naoružani američki vojnici. Oko baze je podignuta nova, masivna žičana ograda. A stare nuklearne bombe će uskoro biti zamenjene novim, razornijim modelom.

Pod „nuklearnim zaštitnim kišobranom“

Sjedinjene Države su tokom Hladnog rata naveliko snabdele Zapadnu Evropu atomskim oružjem, kako bi Sovjetski savez odvratile od mogućeg napada. Najveći deo tog oružja SAD su nakon 1991. povukle. Ali jedan deo je ostao. Procenjuje se da je u Evropi stacionirano oko 150 atomskih bombi: u Italiji, Turskoj, Belgiji, Holandiji i Nemačkoj.

Mnogi Nemci nisu imali pojma da su stacionirane u malom mestu Bihel u kojem živi 1.200 stanovnika. Čak ni mirovna aktivistkinja Elke Koler to nije znala kada se 1980. tu preselila. „To je za mene bio totalni šok.“ O tome je saznala tek sredinom 1990-ih, iz štampe. Savezna Vlada Nemačke zapravo nikada zvanično nije priznala da su u Bihelu uskladištene nuklearne bombe.

Nemački piloti će ih nositi na cilj

Bihel nije izabran tek tako. Tu je stacionirana Bundesverova Taktička vojna eskadrila 33. Ako bi došlo do napada nuklearnim oružjem, piloti bi nuklearne bombe nosili do cilja nemačkim lovcima tipa Tornado.

Taj model organizacije zove se „nukelarno učešće“, a prema njemu zemlja koja nema nuklearno oružje, u ovom slučaju Nemačka, može da uzme učešće u američkim bombardovanjima. Zadaci su jasno podeljeni: kodove za aktiviranje atomskih bombi ima samo američka vojska, ali njihovo bacanje bi trebalo da izvrše nemački vojnici.

Zastrašivanje starim avionima

Atomske bombe su „jasan signal zastrašivanja za svakog potencijalnog protivnika“, navodi se u listu „Nuclear Posture Review“, u kojem je američka vlada u februaru 2018. opisala svoju nuklearnu strategiju. No, da li bombe u Bihelu zaista mogu da zastraše?

Nemački borbeni avioni tipa Tornado koji su predviđeni da nose atomske bombe proizvedeni su 1980. Oni su danas u tehničkom smislu zastareli i često se kvare. Eksperti sumnjaju da bi mogli da savladaju najmoderniju rusku protivvazdušnu odbranu. A nemačka vlada još uvek nije donela odluku o tome koji avioni bi trebalo da naslede stari Tornado.

Vojno gledano, atomsko oružje koje se skladišti u Nemačkoj, „sigurno nije odlučujuće za vojni uspeh ili neuspeh“, smatra ekspert za odbranu iz redova Zelenih u Bundestagu Tobijas Lindner. On to pre vidi kao „skup, opasan, zastareo i simboličan prilog, kako bi Nemačka unutar NATO bila na izvoru informacija“.

Razmena informacija u NATO

Jer, u rukama NATO su strateški planovi za nuklearni zaštitni kišobran za zapadnu Evropu. Tačnije rečeno, u Grupi za nuklearno planiranje, u kojoj sede ministri odbrane svih država članica NATO – s izuzetkom Francuske koja, kao nuklearna sila, po sopstvenoj želji ne želi da učestvuje u tom telu. A SAD redovno informišu svoje saveznike o stanju nuklearnih planova.

Biti u toj grupi u NATO za Nemačku je izuzetno važno, to stalno naglašavaju članovi nemačke vlade. Te argumente predstavnika nemačkog Ministarstva odbrane zna i Hans Kristensen, jedan od najboljih poznavalaca te materije na svetu. „Oni veruju da će imati mogućnost da utiču na SAD u slučaju intervencije atomskim oružjem. Onoliko koliko ja mogu da procenim, to je čista fanazija“, ocenjuje Kristensen, direktor Nuklearnog informacionog projekta u Federaciji američkih naučnika u Vašingtonu.

„Bez Nemačke će sve propasti“

On još nikada ni od jednog predstavnika američke vojske ili Pentagona nije čuo da bi „posebno uzeo u obzir nemački stav u vezi intervencije atomskim oružjem“, naglašava Kristensen za DW. No, političari vladajućih partija u Berlinu tome protivreče. „U trenutku kada se povučemo, niko nas više neće pitati kako treba da se razvija dalja nuklearna strategija NATO“, tako nekako je to formulisao Fric Felgentroj, poslanik SPD u Bundestagu.

Ali, ne radi se samo o tome da se ima pristup informacijama, naglašava poznavalac prilika u NATO Hajnrih Braus. Taj penzionisani general-pukovnik bio je savetnik u NATO za pitanja zastrašivanja. „Ako Nemačka istupi iz učešća u nuklearnom programu i raspodeli tereta, onda će istupiti i druge zemlje, poput Belgije, Italije i Holandije“, smatra Braus, koji je u NATO bio zadužen za odbrambenu politiku i vojne snage. On smatra da bi, bez jedne vojno važne zemlje kao što je Nemačka, „ceo sistem bio prilično uzdrman ili bi se sve urušilo“. Braus navodi i sledeće: „Zašto bi SAD trebalo da same podnose teret nuklearnog rizika, ako se radi o zaštiti Evrope?“

Ruski faktor

Pre deset godina, krajem marta 2010, Bundestag je od Savezne vlade velikom većinom zahtevao da se „snažno založi za povlačenje američkog atomskog oružja iz Nemačke“. Ali, nijedan od tri sastava vlade pod rukovodstvom Angele Merkel nije se usudio na taj korak. Otkako je pak Rusija 2014. protivno međunarodnom pravu anektirala Krim, i u zapadnoj Rusiji postavila rakete srednjeg dometa sposobne da ponesu nuklearne bojeve glave, povlačenje atomskog oružja više nije opcija.

„Mi tako demonstriramo da smo na strani Amerikanaca“, izjavio je jedan pilot Tornada koji je dugo bio stacioniran u Bihelu. „Ako mi više ne bismo sarađivali, SAD bi pojačale pritisak na nas.“ Pri tom, američki predsednik Donald Tramp ne propušta priliku da od evropskih NATO-saveznika zatraži da se više angažuju za svoju sopstvenu bezbednost.

Skup program modernizacije

Deset godina od odluke Bundestaga predstoji modernizacija američkih atomskih bombi tipa B61-3 i B61-4, koje su stare dobrih 30 godina i na kraju svog životnog veka. One bi trebalo da budu zamenjene sasvim novom bombom B61-12, koja je pokretljiva i može preciznije da gađa ciljeve. Prema mišljenju eksperta za nuklearno oružje Kristensena, u pitanju je „značajna vojna prednost“.

Prednost, koja će SAD mnogo da košta: procenjuje se – deset milijardi dolara. „Postoje proračuni prema kojima bi bilo jeftinije bombe izraditi od čistog zlata“, naglašava Kristensen.

„Operacija zamena bombi“

Kritičari strahuju da bi zbog novih bombi koje bi mogle da preciznije pogađaju ciljeve, mogla da poraste opasnost od nuklearnih napada. „Lično strahujem da će se ponovo rasplamsati sukob na relaciji Istok-Zapad“, kaže Elke Koler, koja je za svoj angažman protiv nuklearnog oružja 2019. dobila Ahensku mirovnu nagradu. I ekspert za naoružavanje, Tobijas Lindner iz Zelenih smatra da je „moguće zamisliti prelazak nuklearnog praga“ s novom generacijom nuklearnog oružja.

Ipak, još uvek se ne zna tačno kada će nove, moderne bombe stići u malo mesto Bihel u Nemačkoj. Eksperti računaju s tim najranije 2022. U svakom slučaju, zamena bombi obaviće se u najvećoj tajnosti, smatra jedan pilot borbenih aviona, koji dobro poznaje Bihel. „Kad se pista blokira, ne zna se da li američki avioni dovoze koka-kolu ili odnose bombe.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android