Imao je sa sobom samo kofer s hranom i nešto odeće. U oktobru 1964. tri je dana Serafetin Tuzun (81) putovao od Istanbula do Minhena. A onda dalje autobusom do Kelna. „Hteo sam po svaku cenu u Nemačku... da radim“, priča ovaj penzioner. Kad je ušao u prepun kupe u vozu, imao je 24 godine, nije znao ni reč nemačkog. Kao i stotine hiljada sunarodnika iz Turske, nadao se boljem životu u Nemačkoj koja je vapila za radnom snagom.

Zapadna Nemačka i Turska su tri godine ranije sklopile sporazum o dovođenju radnika, 30. oktobra ove godine navršiće se od tada punih 60 godina.

„Bilo je jako teško. Teški posao s metalima, na brusnoj traci“, opisuje Tuzun setno, smeškajući se. Godinu dana je diričnio u fabrici motora u kelnskoj četvrti Dojc. „Stanovao sam u domu za samce. Četvorica nas u jednoj sobi.“ Stanarina je odbijana od plate koja je iznosila 110 maraka sedmično.

Nakon toga je prešao u čeličanu u Hatingenu, tamo je uzalud tražio stan kako bi mogao da dovede porodicu. „Ali oni nisu hteli strance, uvek bi rekli: Žao mi je, stan je već iznajmljen.“

Opasni poslovi, ponižavanje, izrabljivanje

Tuzun potiče iz grada Sinopa na Crnom moru, odslužio je vojsku i radio u fabrici tekstila, živeo u siromaštvu, a onda odlučio da potraži sreću u nepoznatoj Nemačkoj.

Regioni poput Rurske oblasti bili su pokretač nemačkog privrednog čuda posle Drugog svetskog rata, brojni gastarbajteri su radili u rudnicima i fabrikama, pod surovim uslovima rada i života.

Opasne radove bez zaštitne opreme, ponižavanje i izrabljivanje razotkrio je 1985. čuveni istraživački novinar Gonter Valraf koji je pod lažnim imenom radio kao turski radnik i to je opisao u svojoj knjizi „Na dnu“.

Selahatin Čivelek (71) je u Nemačku došao 1973. U Izmiru je imao lakirnicu automobila. „Imao sam puno poznanika u Nemačkoj koji su govorili da moram da dođem, da ovde pare padaju s neba.“

Kao 23-godišnjak on je došao u Duizburg, zaposlio se u čeličani Thajsen. „Radio sam u prašini čeličane, na visokoj peći, bez zaštitne maske. U hali su bili stvarno naporni uslovi. Bilo je vruće, vrlo bučno“, priča ovaj čovek. Tamo mu je pukla bubna opna desnog uha. „Moja pluća su bolesna, uho mi je oštećeno.“

Gotovo cela plata poordici

Čivelek ipak izgleda zadovoljno, ponosan na ono što je postigao. „U početku sam mislio da sam napravio veliku grešku. U Turskoj sam bio svoj gazda, u Nemačkoj radnik. Turci su ovde radili samo prljave poslove.“

Hteo je da mu porodica bolje živi. Nakon godinu dana je u Duizburg doveo suprugu i kćer, kasnije je dobio još dvoje dece. „Radio sam teško, prekovremeno još u jednoj lakirnici, spavao sam samo četiri sata.“

Noću je učio nemački. Bio je sposoban, to je upalo u oči, postao je predradnik. „Tada sam zarađivao 60 feniga više po satu.“

Tuzun se u međuvremenu zaposlio na Železnici, od 1968. je u smenama čistio putničke vagone – i na tom poslu je ostao do odlaska u penziju 2000. godine.

Još se dobro seća kako su mu nedostajali supruga i kćer, kako je štedio svaki fening i gotovo celu platu slao u Tursku. Železnica mu je obezbedila stan pa je 1969. konačno mogao da dovede porodicu.

Gde je sad njegova domovina? „Turska je moj zavičaj. Ali, ovde je dobro, moja porodica je ovde.“

Ima sedmoro dece, troje je rođeno u Nemačkoj. Neki su studirali, većina ima nemačko državljanstvo. Tuzunov nemački je ostao slab. „Na radnom mestu su sa mnom bili samo Turci.“

Pokušaj vraćanja

Prvi gastarbajteri su imali malo kontakta s Nemcima, nisu hteli da upadaju u oči, nisu se bunili, kaže Hadži Halil Uslučan, prvi čovek Centra za turske studije i istraživanje integracije. „Glavni motiv je bio da se što brže zaradti puno novca i vrati u domovinu“, priča on.

Tri četvrtine došljaka su bili muškarci, mhom mladi. Tek kad su ipak ostali, doveli svoje porodice, za stalno se nastanili u Nemačkoj, postali su vidljiviji u društvu. Jer, trebalo je za decu naći vrtiće i škole.

Kad je Zapadna Nemačka 1973. obustavila dovođenje stranih radnika, u Saveznoj Republici je već živelo oko četiri miliona gastarbajtera. Desničarske stranke poput Republikanaca i Nacionaldemokratske partije su širile mržnju prema strancima.

I Vlada je htela da se gastarbajteri vrate, 1980. do 1983. se povratnicima nudila i novčana premija, podseća Uslučan. Dobijalo se po nekoliko hiljada maraka, a nakon pola godine se dobijao i novac koji je uplaćivan u penziono osiguranje. Uprkos tome, mnogi su ostali u Nemačkoj.

Priče o uspehu

Danas u Nemačkoj živi oko 2,8 miliona ljudi turskih korena, a polovina njih ima nemačko državljanstvo. Ima puno uspešnih karijera, kao što su Ugur Šahin i Ozlem Tureči, bračni par koji je osnovao firmu Bajontek koja je razvila prvu zapadnu vakcinu protiv korone. Ili dijete gastarbajtera Serap Guler koja je krajem septembra izabrana za poslanicu u Bundestagu.

Prošle sedmice je na svečanosti posvećenoj okrugloj godišnjici početka dolaska radnika iz Turske govorio i nemački predsednik Frank-Valter Štajnmajer: „Kasno, prekasno je nemačko društvo postalo spremno da promeni ugao gledanja na takozvane gastarbajtere“, rekao je on. On je ohrabrio sve kojima je Nemačka „dom“ da „oblikuju ovo društvo jer je to njihovo društvo“.

Uslučan nam kaže da su druga i treća generacija ljudi turskog porekla samouvereniji od prve. Ipak, od petoro ljudi turskog porekla, troje ili četvoro je barem ponekad doživelo diskriminaciju kad su u pitanju obrazovanje, radno mesto ili potraga za stanom. Današnja generacija se sa time ne miri: „Mehmet traži iste šanse i prava kao Sebastijan“, kaže nam Uslučan.

Selahatin Čivelek je planirao da se brzo vrati u Tursku, ali propustio je pravi trenutak. Deca su krenula u školu, na studije, potom zasnovala svoje porodice. Ipak, kao penzioner vreme provodi u Turskoj.

„Penzija je došla 2005. Tada sam rekao zbogom Nemačkoj. Sad u Istanbulu imam lepu kuću, a u Nemačkoj provodim godišnji odmor.“

aj/dpa

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu