Za početak ovo: desni populisti iz „Alternative za Nemačku" (AfD) ne nude ništa, ali apsolutno ništa po pitanju rešavanja problema u zemlji. Njihova jedina teza glasi: izbeglice su krive za sve.
Oni ništa ne preduzimaju kada se na njihovim demonstracijama pokazuje „Hitlerov pozdrav“, oni ćute kad se napadaju jevrejski restorani. Druge teme, kao što su stambene ili socijalna pitanja, njih jednostavno ne interesuju.
AfD na istoku ispred CDU
Ali u najnovijoj anketi „Nemački trend“ (Deutschlandtrend) javnog servisa ARD, AfD je prvi put ispred SPD, slavne, najstarije nemačke stranke. I to je samo trenutna situacija u razvoju – koji još nije okončan. U pokrajinama na istoku Nemačke, AfD je u nekim anketama već na prvom mestu, ispred Hrišansko-demokratske unije (CDU).
Pa ipak: 82 odsto ispitanika u anketi ne podržava AfD. Pogled u druge evropske zemlje pokazuje da stanje u Nemačkoj i nije tako loše. U Italiji su populisti na vlasti, u Mađarskoj i Poljskoj nacionalisti, a u Vašingtonu besni Donald Tramp.
Svi birači AfD su desni ekstremisti?
Osamnaest odsto birača svoj glas bi dakle dalo AfD. Stranci koja je antidemokratska, ksenofobična, puna predrasuda, bez trunke empatije prema manjinama. Stranka koja pod znak pitanja državni poredak. Da li tih 18 odsto ljudi deli to mišljenje? Verovatno ne.
Kad se u Kemnicu, što se stvarno dogodilo, hiljadu građana priključi demonstracijama na kojima se veliča Adolfa Hitlera i poziva na otpor državi, to je onda samo po sebi grozno. Ali to je i znak da ljudi nemaju drugu mogućnost ili mesto na kojem bi mogli da „istresu“ bes i frustracije. Ne radi se tu samo o azilantima i problemima oko suživota, radi se o poštovanju, o osećaju da ih ne shvataju ozbiljno, u vreme kada u sve nesigurnijem svetu rastu strahovi.
Već odavno su sve stranke zanemarile bitne teme: stambenu situaciju, socijalnu nejednakost. U takvoj situaciji, gde vlada latentno nezadovoljstvo, uvek su u istoriji, bez obzira gde, profitirali oni koji su pojednostavljivali stvari, oni koji su huškali. U posleratnoj Nemačkoj, pre svega na zapadu, to je bilo drugačije. Nakon katarze zbog stravičnih zločina nacista, velika većina Nemaca težila je ravnoteži i uzdržanosti. Sada je drugačije. Svuda u uočljiva razdraženost – na ulicama, u gradovima.
Razgovor, razgovor, razgovor
Stara, etablirana politika daje doprinos na svoj način: otvoreno se svađa, mesecima, bez stvarnih rešenja – oko politike azila. I prećutkuje da već odavno postoji konsenzus u vladi oko toga da se granice Evrope praktično zatvore. I svi vide da je tu reč i o ličnim obračunima, recimo između kancelarke i kritičara u njenim sopstvenim redovima, pre svih iz bavarske Hrišćansko-socijalne unije (CSU). Pa i mi, novinari, jedva da još uspevamo da predstavimo motive onog dela stanovništva koje glasa za AfD, ali istovremeno nema simpatije za desne ekstremiste.
Šta je sad potrebno? Društvo mora ponovo da nauči da razgovara. Staloženi ljudi u svim etabliranim strankama – a njih itekako ima – sada moraju da se suprotstave njihovim sopstvenim bukačima pred mikrofonima. I da brane demokratiju. A novinari? Oni moraju da se sete starog, dobrog načela: izveštavati. Oni ne smeju da budu aktivist – pa čak ni za dobru stvar.