„Postoji samo jedan istinski ozbiljan filozofski problem: samoubistvo". Francuski pisac Alber Kami je u „Mitu o Sizifu" postavio pitanje koje možda nekome izgleda apsurdno – da li vredi ili ne vredi živeti. U odnosu na osamdesete kada sam čitao Kamijevu knjigu, ali još više u odnosu na 1942. kada je knjiga objavljena, svet se promenio. Ali jednom postavljeno pitanje ne može se više vratiti u knjigu i zapečatiti. I današnji svet mora da živi sa njim. Dajući odgovore ili ignorišući ga.

Kad ode neko blizak

Oduvek su postojali ljudi kojima apsurdno nije bilo to pitanje već im se takvom činila sopstvena egzistencija. Tu su, među nama. Primetimo ih tek kada odluče da okončaju svoj život. Rekao bih da nas svako svojevoljno napuštanje života posebno potrese u odnosu na vesti o „normalnim“ smrtima. Jer je naša civilizacija zasnovana na produžavanju sopstvenog trajanja po svaku cenu.

Desilo se da je moj brat od ujaka kao mladić tek stasao za vojsku jednog vrelog leta, baš tih osamdesetih, otišao na kupanje do Morave. Nije se više vratio. Na obali su našli uredno složenu odeću. Nikada nećemo znati da li je on tražio vir ili je vir našao njega. Naročito posle rata i egzila pomišljam da je suicid veoma tragičan ljudski izum. Milioni su hteli da žive, ali im ratovi, istrebljenja, bolesti nisu dali. Stotinama hiljada ljudi na ovoj planeti dat je život, ali oni ga nisu hteli.

Svakih četrdesetak sekundi u svetu neko digne ruku na sebe. Moje radijsko iskustvo mi kaže da čitanje jednog reda u tekstu traje oko četiri sekunde. Svakih desetak redova ovog teksta – neko od nas odluči da konačno ode u nepovrat. Statistike svetske zdravstvene organizacije govore o 800.000 suicida godišnje. Jedan celi narod nestane pred našim očima, jedan celi Frankfurt.

„Nije novo mreti pre svog časa"

Mašta pisaca, naročito pesnika koji odluče da ne žele da žive ponekad je bizarna. Silvija Plat je spremila deci doručak i onda zavukla glavu u rernu udišući otrovne gasove. Ernest Hemingvej se ubio lovačkom puškom. Nakon što su joj nemačke avionske bombe uništile kuću u Londonu, Virdžinija Vulf je osetila da gubi razum. Džepove kaputa napunila je kamenjem i ušla u reku Uz. Džek London se predozirao morfijumom. Čezare Paveze je zapisao: „Doći će smrt i imaće tvoje oči." Popio je tablete u hotelskoj sobi u Torinu. Štefan Cvajg i njegova supruga su se predozirali barbituratima u Brazilu, gde su se obreli bežeći od nacista. Umrli su držeći se za ruke.

Jesenjin je u oproštajnoj pesmi zapisao: „Nije novo mreti pre svog časa, /Al ni život nije novost prava." Zvanična verzija je glasila – samoubistvo. U drugoj verziji njegove smrti, ubijaju ga agenti Službe i insceniraju samoubistvo Majakovski je osudio način na koji je Jesenjin navodno sebi prekratio život. A onda se i on ubio. Za razliku od Jesenjina, Majakovski je to dokazano učinio bez tuđe asistencije. U oproštajnoj poruci molio je one koji ostaju da mu oproste, konstatovao da „to nije način" i da ga ne preporučuje, ali i da nema izlaza. Nije bilo izlaza ni za Marinu Cvetajevu, najveću rusku pesnikinju prošlog veka, koja se obesila na tremu kuće u kojoj je imala sobu. Jedan od razloga koji navodi jeste sin, njegova dobrobit („sa mnom će propasti").

„Zbogom lijepi i strašni živote!"

Neki pesnici koji su preživeli nacistički teror kaoPaul Celan mogu se nazvati kasnim žrtvama tog terora. Celan je 1970. u Parizu skokom sa mosta Mirabo u Senu oduzeo sebi život. Tako je od užasa umro čovek koji je umeo da užas prošlog veka opeva na nemačkom jeziku.

Ni mi nismo lišeni slavnih samoubica. Teško mi je bilo da Branka Ćopića, čoveka koji je stvorio vedre književne junake mog detinjstva, spojim sa onim Ćopićem koji sa Brankovog mosta skače na beton. Nešto slomljeno, duboko tužno i uplašeno živelo je u istom biću pored vedrine i raskošnog dara. Njegova oproštajna poruka glasila je: „Zbogom lijepi i strašni živote!"

Branko Miljković je nešto drugo. U pesmi Balada je zapisao: „Kad mastilo sazre u krv svi će znati, da isto je pevati i umirati." Pesnik je takoreći programski najavio svoju smrt. Zvanično se veli, da se obesio u Zagrebu 1960. Samo što ima i onih koji kažu da je, kao u slučaju Jesenjina, u pesnikovom navodnom samoubistvu Služba imala svoje prste.

„Jedna strašna bolest po meni će se zvati"

Miljković je ostavio ovaj stih, no te bi se reči isto tako mogle odnositi na jednu drugu epohu. Ta bolest – težnja ka samouništenju – mogla bi se po kratkom Geteovom romanu, objavljenom 1774. zvati i „verterizam". Posle štampanja knjige „Jadi mladog Vertera" usledio je talas samoubistava mladih ljudi koji su za svoje jade tražili isti lek kao i Geteov Verter – smrt. To je uplašilo i samog Getea koji je u drugoj verziji „Vertera" 1787. preradio čin samoubistva kako bi izgledao manje atraktivan. „Efekat Verter" je sve do danas naziv za zavodnički zov umetničkih dela – od knjiga do filmova – koji mlade ljude mogu podstaći da učine korak za koji ne postoji komanda „undo".

Jedan od primera je američka veb serija „13 razloga" zasnovana na istoimenom romanu Džeja Ašera koju je Netfliks emitovao od 2017. do 2020. U seriji jedna srednjoškolka pre svog suicida snima 13 razloga zbog kojih ne može više da živi. Treba li reći da je serija sa jedne strane imala veliki uspeh, ali sa druge opet podstakla diskusiju o „efektu Verter"?

Manji nivo vidljivosti, ali verovatno i veću toksičnost  imaju grupe ili „izazovi“ na društvenim mrežama koji podstiču suicidalni potencijal naročito kod maloletnika.

Kultura suicida – antičko nasleđe

Ma koliko problem izgledao moderan, on uopšte nije bio nov. Antička Grčka ga je poznavala čak vrlo dobro. Filozofska škola stoa je zagovarala racionalan odnos čoveka prema sopstvenoj smrti. Ako život nije vredan življenja, razumnije je umreti. Dobar život nije neizostavno dug život. Stoici su smatrali da veliki bolovi izazvani bolešću, siromaštvo, glad ili tiranska vladavina jesu razlozi da se život dobrovoljno napusti. Učitelj stoičke filozofije Hegesija Kirenski živeo je tri veka pre Hrista. Toliko je nadahnuto govorio o tome da je sreća nemoguća, a život besmislen, da su ga prozvali „nagovarač na smrt“ ili „učitelj smrti“. A tadašnji vladar mu je zabranio da govori jer se više njegovih slušalaca posle filozofske besede – ubilo. Dakle, savremeni „efekat Verter" je u suštini prastari civilizacijski problem.

Nekoliko vekova posle „učitelja smrti", rimski car Marko Aurelije je negde kod Sremske Mitrovice saznao da je teško bolestan. U skladu sa stoičkom filozofijom, čiji je istaknuti predstavnik bio, on je odbio da jede i pije i tako ubrzao svoj kraj.

Treba li nabrajati velika imena iz antičkog sveta koja su sami okončali svoj život– od Kleopatre do Sokrata ili Seneke? Tek je hrišćanstvo ukinulo dominaciju stoičke filozofije u grčkoj i rimskoj kulturnoj eliti.

Od biblijskog do sociološkog tumačenja

Posebno civilizacijsko poglavlje čine kolektivna samoubistva. U sedamdeset i trećoj godini nove ere Elaezar je u tvrđavi Masada poveo svoje jevrejske podanike u smrt uvidevši poraz od rimskih trupa. Tog dana je od sopstvene ruke umrlo 960 ljudi.

Na drugom kraju sveta, Rimska imperija se suočavala sa sličnim fenomenom – poraženi germanski ratnici su se često probadali sopstvenim mačem nakon poraza. A njihove žene bi prvo ubile decu, pa onda sebe, ne želeći da padnu u ruke neprijatelja. I taj fenomen se ponavljao kroz epohe.

Manje su poznati događaji na istoku Nemačke, pri karju Drugog svetskog rata. Maja 1945. nadiruća sovjetska armija je bila pred kapijama varoši Domin u Meklenburgu-Prednjoj Pomeraniji. U tri dana pre dolaska sovjetske armije, usled straha od osvete, užasnih glasina i nacističke propagande sebi je život uzelo 900 ljudi.

U suicidu hrišćanstvo vidi oholu pobunu stvorenja protiv Stvoritelja. Stoga su hrišćanske crkve dugo samoubicama zabranjivale sahranu na svojim grobljima kao i verski obred.

Francuski sociolog Emil Dirkem je u svom delu „Le suicide“ 1893. postavio temelje razumevanja ovog društvenog fenomena. Ukratko, njegovi nalazi su sledeći : Muškarci se češće ubijaju od žena, ali udate žene koje duže ne mogu da dobiju decu pokazuju veću sklonost samoubistvu od ostalih žena. Samci sebi češće oduzimaju život od oženjenih ljudi, parovi bez dece češće nego oni sa decom. Protestanti su više ugroženi od katolika i Jevreja, vojnici od civila. U miru se ljudi više ubijaju nego u ratu, u Skandinaviji više nego u ostatku Evrope. Obrazovaniji se češće ubijaju od neobrazovanih, ali korelacija sa religijom je snažnija.

Današnje stanje

Od Dirkema znamo da se ne radi o genetskim, rasnim i drugim „urođenim" karakteristikama ljudske grupe u kojoj pojedinci češće sebi prekraćuju život nego u drugim grupama. Kultura i vera kojom smo okruženi, naša veća ili manja integrisanost u porodicu i društvenu grupu, predstavljaju faktore rizika. U Japanu je sepuku – ritualno samoubistvo pripadnika samurajske kaste – dugo izazivalo poštovanje, pa i divljenje. U drugim krajevima sveta se nad kućama samoubica nadvijao teški oblak stigme – sramote uvijene u ćutanje.

Biohemijska istraživanja su nas dovela do razumevanja kliničke depresije, koja je često dovodila do osećanja totalne nepodnošljivosti života. Pravovremena dijagnoza i dobri lekovi spasavaju bezbrojne živote.

Mračna statistika

Statistički podaci Svetske zdravstvene organizacije demantuju sva jednostavna objašnjenja. Najveću stopu samoubistva zabeležila je Kraljevina Lesoto, državica od dva miliona stanovnika okružena Južnom Afrikom. Nazivaju je i „Kraljevina neba“, jer je veći deo njene teritorije iznad 1.000 metara nadmorske visine. Problemi su nezaposlenost i činjenica da je svaki četvrti stanovnik zaražen sidom. Ali takav slučaj nije u visokorazvijenoj Južnoj Koreji koja je na četvrtom mestu u svetu po broju samoubistava na 100.000 stanovnika, ili u Litvaniji koja je na sedmom mestu.

Regionalni prvaci su Crnogorci (14), slede Slovenci (16), Mađari (21), Hrvati (22). Srbija je tek na pedesetom mestu, Bosna i Hercegovina pet mesta iznad nje, Severna Makedonija još dalje od suicidalnog vrha (65), a od regionalnih zemalja veoma niske stope suicida beleže Grčka (131) i Albanija (143)  Ljudi se retko ubijaju na Kipru (153), Turskoj (171), a to se skoro ne događa na Jamajci (172).

Pre nego što počnemo da hvalimo karipsku klimu kao generator mentalnog zdravlja, bilo bi dobro da znamo da je Kuba udaljena samo 150 kilometara, a da su stanovnici tog ostrva, uprkos našoj klišeizovanoj predstavi o „siromašnim, a srećnim ljudima“, po stopi samoubistva na visokom 31. mestu u svetu.

Ukratko – statistika pokazuje da su uzroci koji dovode do samoubistva složeni i da se ne mogu svesti na jednostavne ključeve – siromaštvo, nerazvijen zdravstveni sistem, pritisak zajednice, razne društvene i lične krize.

Reč koja osuđuje

Trebalo bi, možda, da preispitamo i način na koji označavamo ovaj fenomen. Reč samoubistvo sadrži osnovnu reč – ubistvo. Svi koji smatraju da tako kriminalizuju ljudsko biće koje je diglo ruku na sebe radije upotrebljavaju reč suicid. Na latinskom ona ima slično značenje, ali, kao i mnoge druge latinske reči, zvuči vrednosno neutralnije, pa je zato za zastupnike ove teze prihvatljivija.

Nemačka reč „slobodna smrt“ (Freitod) je rođena u delu „Tako je govorio Zaratustra“ Fridriha Ničea: „Slobodnu smrt vam propovedam, koja se ne prikrada kao vaša cerekajuća smrt, već koja dolazi, jer ja to hoću“. Ovo je već posebno poglavlje – „slobodna smrt" se iz filozofskog dela za više od jednog veka preselila u zakone nekih zemalja kao mogućnost data građanima da izbegnu mrcvarenje neizlečivim bolestima ili staračkom nemoći i da pod kontrolisanim uslovima prekinu svoj život.

Da se vratimo Alberu Kamiju. Život možda jeste apsurdan, kako on kaže, ali suicid je dvostruki apsurd. Jer je apsurdno na taj način izbegavati apsurd.

 

Dojče vele oprezno izveštava o temi samoubistva, jer postoje indicije da neki oblici izveštavanja mogu da dovedu do imitacije reakcija. Ako imate samoubilačke misli ili ste u emocionalnoj nevolji, nemojte oklevati da potražite pomoć. Ona se u Srbiji može dobiti na nacionalnoj SOS-liniji za prevenciju samoubistava, na broju 0800/309-309, opcija 1, i to 24 sata, sedam dana u nedelji

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.