Knjižara „Gete i Hafis“ (Goethe und Hafis) nalazi se u bonskom naselju Tanenbuš. Ovde živi veliki broj stranaca i siromašnih ljudi. Vlasnik Afrosiob Hajdarian knjižaru vidi kao most između kultura. Upravo zato je i dobila ime po poznatim pesnicima iz Nemačke i Persije. Kada je 30. avgusta objavljena knjiga „Nemačka ukida samu sebe“, autora Tila Saracina, rođeni Iranac stavio ju je u izlog.

Hajdarian se priseća tih dana: „Za jednu malu knjižaru bilo je jako dobro. Prodavali smo i do 100 primeraka dnevno.“ Knjigu su kupovali pre svega Nemci, ali bilo je i zainteresovanih stranaca. Ukupno je prodato 1,3 miliona primeraka. Na listama najprodavanijih knjiga, nedeljama je zauzimala prvo mesto.

Objavljivanju knjige prethodila je oštra rasprava o Saracinovim spornim tezama: o pogrešnoj integracionoj politici koju vodi Nemačka, o muslimanima koji ne žele da se intergrišu, o opasnostima za Nemačku, ali i samom Saracinu. Kritičari su ga optuživali za rasizam, a pristalice su smatrale da je konačno neko glasno izgovorio istinu o strancima-muslimanima koji ne žele da se integrišu.

„On je formulisao svoje misli. Može biti da su one pogrešne. Ali one mogu da se kritikuju, a one druge – ispravne se mogu posmatrati, analizirati, a zatim i prihvatiti, a ne odmah jednostrano ih sve odbaciti“, kaže knjižar Hajdarian.

Knjiga bila glavna tema

O knjizi se nije raspravljalo samo u medijima, već i na radnim mestima i kod kuće. Šta se dogodilo godinu dana kasnije? Predsednik opštine Berlin-Nojkeln Hajnc Buškovski smatra da je Saracinova zasluga što se o ovoj temi razgovaralo na svakom ćošku. Buškovski međutim dodaje da se godinu dana kasnije i raspoloženje u Nojkelnu znatno promenilo. Ovde je trećina stanovnika stranog porekla.

Ulrih Herbert, profesor istorije iz Frajburga već godinama proučava istoriju gastarbajtera u Nemačkoj. On ne misli da rasprava o Saracinovim tezama predstavlja smetnju zajedničkom životu Nemaca i stranaca. „Zabeležen je niz reakcija predstavnika raznih udruženja stranaca. Ali moj utisak je da sve te žučne diskusije o integraciji i strancima nemaju prevelikog uticaja na suživot stranaca i Nemaca.“

Tri meseca nakon što se knjiga pojavila u prodaji, politkolog Naika Foroutan sa Humbold univerziteta u Berlinu je primetila: „Kod stranaca, posebno onih muslimanskog porekla, u prvo vreme je bilo karakteristično povlačenje. Pognutih glava nadali su se da će nevreme brzo da prođe.“

Stranci su se tek kasnije aktivnije uključili u diskusije, kaže Foroutanova i dodaje da je to doprinelo da se danas više osećaju kao deo društva nego ranije, kada su sebe videli kao neke posmatrače. Naika Foroutan objavila je studiju „Saracinove teze na ispitivanju“, u kojoj delove Saracinovih izjava naučno analizira i dovodi u pitanje.

Diskusije se stalno vraćaju

Diskusija koju je pokrenula Saracinova knjiga, istorijski gledano, neće imati neki poseban značaj, smatra istoričar Ulrih Herbert. Ona je sadržajno bila površna. Uostalom, to i nije prva diskusija te vrste, kaže Herbert: „Kada pratite diskusije o strancima, koje se u Nemačkoj vode od 60-ih godina, vidite da se diskusije ove vrste pojavljuju otprilike na svakih pet do šest godina. I pitanje uvek glasi: Da li su stranci integrisani? Da li bi trebalo da ostaju u zemlji ili ne? Da li se ponašaju ispravno ili ne? Trebamo li ih više ili manje?“

Herbert smatra da bi korisnije bilo jasno formulisati šta je bitno za zajednički život. „Da postoje jasna granice i pravila ponašanja, i za Nemce, i za strance u ovoj zemlji. To bi trebalo definisati i uspostaviti društveni konsenzus. To su teme o kojima bi trebalo više da se razgovara. O njima se i razgovara, ali ne toliko javno i glasno. Ali možda je tako i bolje.“

Autori: Klaudia Prevezanos / Boris Rabrenović
Odg. urednik: Nemanja Rujević