U prvim danima januara, po okončanju prvog polugodišta školske godine, učenici osnovnih i srednjih škola Kantona Sarajevo (KS) obavešteni su kada da dođu po svoja svedočanstva. Dan-dva posle toga novo obaveštenje – podela svedočanstava odgađa se do daljeg, a po nalogu kantonalnog Ministarstva za obrazovanje, nauku i mlade.

Pravi razlog uskoro je obznanjen. Naime, početkom novembra prošle godine tadašnji ministar za obrazovanje KS Elvir Kazazović (Stranka demokratske akcije), naložio je školama da sprovedu anketu među roditeljima učenika koji je trebalo da odlučite koji od tri zvanična jezika u BiH će biti upisan u školsku dokumentaciju njihove dece.

Na anketnom listiću roditelji su se mogli odlučiti za isključivo jedan od ponuđenih jezika: bosanski, hrvatski i srpski. Tako je predviđeno Zakonom o osnovnom odgoju i obrazovanju koji je kantonalno ministarstvo donelo 2017. godine.

Govorite li bosanski, hrvatski, srpski?

Budući da se određeni broj roditelja nije izjasnio, te da je nakon opštih izbora u oktobru bitno izmenjen i sastav kantonalnih organa, nova ministarka za obrazovanje Zineta Bogunić (Stranka Narod i pravda) ovih dana donela je novu odluku – da već postojećoj opciji od tri jezika doda još jednu opciju: „Bosanski, hrvatski i srpski jezik i književnost“, skraćeno BHS.

„Verovatno snosim deo odgovornosti i nemam opravdanja iako sam tu samo 15 dana. Ne sme nijedno dete biti dužno jer je neko zamislio da pravi problem u jeziku“, izjavila je Bogunić početkom ove sedmice. Dodala je da pitanje jezika ne bi trebalo da bude dnevnopolitička tema, već stvar struke, te da bi nastavnici učenicima prvo trebalo da objasne „ono što povezuje sva tri jezika i onda da ih uče nijansama u razlikama“.

Predsedavajući Skupštine kantona Elmedin Konaković, nekadašnji kadar SDA, potom osnivač i predsednik stranke Narod i pravda, rekao je da je bilo „ogromnog mešanja politike u obrazovanje“, te da očekuje „reakcije radikala“.

„Ustav prepoznaje samo tri jezika i segregacija je da oni koji nauče sva tri jezika ne mogu to upisati. To je politika i nema veze sa strukom. Pred bilo kojim sudom, u Strazburu ili drugim, BiH bi imala isti problem ljudskih prava i segregacije“, izjavio je Konaković. Dodao je da je neophodna „depolitizaciju obrazovanja“, budući da su direktori škola u većini slučajeva „članovi političkih partija“, koji po mišljenje idu u stranačke centrale.

BHS protiv bosanskog

Jedna od centrala se i oglasila – Kantonalni odbor SDA. „Aktuelna većina u Kantonu Sarajevo, predvođena Našom strankom i partijom Naroda i pravde pokušava u obrazovni sistem, mimo svih naučnih i stručnih kriterijuma, da uvede i mogućnost da jedan učenik izučava sva tri jezika. Nauka kaže da učenik može imati samo jedan maternji jezik, a struka da je to nesprovodivo u praksi i da je nemoguće u okviru jednog predmeta učiti tri standarda i tri pravopisa“, navodi se u saopštenju.

U SDA tvrde da je cilj novoformirane politike nametanje „fantomskog BHS jezika“ sa ciljem „da se postepeno iz Sarajeva izgura bosanski“.

„Ono što je bilo rešenje u skraćenici BHS nije, kako jezički nacionalisti iz SDA tvrde, naziv jezika, nego skraćenica za tri standarda – bosanski, hrvatski i srpski“, kaže profesor Enver Kazaz sa Odseka za književnost naroda BiH Filozofskog fakulteta u Sarajevu. Dodaje i da se „jezički nacionalizam manifestovao i kao asimilacija ne-Bošnjaka u školama Kantona Sarajevo“, te da rešenje koje je donela ministarka Bogunić „ omogućuje svima potpunu ravnopravnost u školskom sistemu“.

„Trebalo bi ovo bolje objasniti“

„To rešenje zagovara potpunu ravnopravnost tri jezičke norme, odnosno tri standarda i ono što je dobro u tom rešenju je isključivanje svakog oblika segregacije i diskriminacije“, kaže Kazaz za DW.

Napominje da su prema Ustavu BiH tri jezika ravnopravna, te dodaje da je onda „priča kvazi-stručnjaka zapravo samo pokušaj da se spasi jezički nacionalizam na kojem je SDA pokušavala da napravi neku vrstu dodikovskog sistema odnosa prema nastavi u Kantonu Sarajevo.“

Kazaz napominje da deca u Sarajevu uče zajednički jezik, to jest „jedan jezik koji je gramatički i lingvistički isti jezik u Hrvatskoj, Srbiji, Crnoj Gori i BiH, a u BiH se uče, u principu, tri standarda, odnosno tri standardne jezičke norme koje nose naziv – bosanski, hrvatski i srpski.“

Rešenjem koje je ponudila ministarka relativno su zadovoljni i roditelji. Kako za DW kaže Dijana Ćirić Parla iz Veća roditelja sarajevskog kantona, radi se o „trenutno dobrom rešenju, međutim, nešto kao stalno rešenje trebalo bi biti bolje objašnjeno“.

Rešenje bi, kako smatra profesorka Snjećana Kordić, renomirana lingvistkinja i predavačica na uglednim univerzitetima u Hrvatskoj i Nemačkoj, trebalo da bude jednostavno „jer bi se predmet u školama mogao zvati 'Jezik i književnost' ili 'Maternji jezik i književnost'.“

„I Finska nam može poslužiti kao uzor jer je njen obrazovni sistem godinama uzastopno bio proglašavan najboljim na svetu, a predmet skandinavskog jezika se tamo u školama zove Maternji jezik i književnost“, kaže za DW Kordić. Ona je jedna od pokretačica Deklaracije o zajedničkom jeziku u kojem se kaže da su srpski, bosanski, hrvatski i crnogorski samo varijante jednog jezika.

Veliki problemi u seni malih

Čini se da je pitanje izbora maternjeg jezika u KS rešeno, bar trenutno, no sasvim je izvesno da će se slični problemi sve češće pojavljivati, dok se oni pravi, životni, guraju pod tepih. „Tako se i problem jezika posmatra kroz prizmu nacionalnog“, smatra Kazaz. On to naziva prikrivanjem „strašnih problema naše društvene stvarnosti, maskiranjem korupcije, kriminala, ekonomske krize, moralne krize, kulturne krize…“

„Ne vidim mogućnost da građani BiH uvide nakaradno lice naše društvene stvarnosti dok ne padnu iz nacionalizma u pitanje problema svoje egzistencije, dok ne progovori, zapravo, njihov stomak umesto onoga što im je ideologija ugradila kao nacionalistički čip“, zaključuje profesor Kazaz.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android