Saudijski princ Saud al Fajzal (fotografija gore) prvi put je u švajcarskom Montrou sedeo preko puta predstavnika režima u Damasku, režima kojem bi Saudijci rado videli leđa. Bogata zalivska monarhija još od početka građanskog rata 2011. podržava sirijske pobunjenike masnim novčanim donacijama i oružjem. Automatske puške, protivavionska odbrana pa i po koji tenk ustupaju se zvanično Slobodnoj sirijskoj armiji, amorfnoj grupi boraca protiv Asadovog režima. Osim toga, Saudijci borcima nude i redovnu platu u devizama. Zarada je prilično visoka u poređenju sa prosečnom platom u Siriji, pa se veruje da vojnici svakodnevno dezertiraju kako bi se priključili pobunjenicima i iz rata izašli bogatiji.

„Pretpostavlja se – a u nekim slučajevima je i dokazano – sa Saudijska Arabija podržava i druge pobunjeničke frakcije u Siriji“, kaže za DW Ana Sunik, stručnjak sa Nemačkog instituta za globalne studije. „To su u velikoj meri islamističke grupe koje iz Rijada dobijaju oružje ili prolaze obuku.“ I to nije sve – Saudijska Arabija tiho dozvoljava građanima da otputuju u Siriju kako bi se pridružili pobunjenicima. Stoga na frontu saudijski mudžahedini nisu retkost.

Konfesionalna igra

Građanski rat u Siriji odavno je prerastao u veliki regionalni sukob na čijim su suprotnim stranama vehabijska Saudijska Arabija i šiitski Iran. Prvi podržavaju pobunjenike, a drugi režim u Damasku. Borba je politička, ekonomska, ali pre svega konfesionalna. „Režim u Saudijskoj Arabiji može da bude destabilizovan alternativnim islamskim modelom kakav vlada u Iranu“, kaže Ana Sunik. „Naime, opozicione grupe bi mogle da se vode primerom Irana i naruše temelje vlasti kraljevske dinastije Al Sauda.“

Bogatstvo i istovremeno prokletstvo Sirije je njena multikonfesionalnost. Tri četvrtine stanovništva su suniti, ostatak su podgrupe šiita – druzi i alaviti, kojima pripada i vladajuća porodica Asad. U malom procentu ima i hrišćana. Međutim, Asad nije važan Teheranu samo zato što je jedan od poslednjih šiitskih vlastodržaca u regionu. Sirija je bitna i geostrateški, objašnjava za DW politikolog Mihael Bauer sa minhenskog univerziteta „Ludvig Maksimilijan“. „Sirija Iranu omogućava izlaz na Sredozemno more i vezu sa Hezbolahom u Libanu. Time je Sirija faktor koji ojačava poziciju Irana u regionu“, kaže Bauer.

Naftna igra

Stručnjaci sa kojima smo razgovarali upozoravaju da ne treba zaboraviti ni ekonomske interese. Saudijska Arabija ima najveće rezerve nafte na svetu, dok su iranske zalihe na trećem mestu. Godinama je izvoz Teherana bio orijentisan isključivo prema istoku zbog sankcija Sjedinjenih Država i Evropske unije. Međutim, otkada je novi predsednik Hasan Rohani pokazao spremnost da zauzda sporni nuklearni program, olabavljene su i sankcije. Na ekonomskom forumu u Davosu je Rohani još jednom podvukao koliko mu je važno obnavljanje privrednih veza sa inostranstvom. U Rijadu se svakako ne raduju što će dobiti moćnog konkurenta na tržištu nafte.

Da je ovo bokserski meč, verovatno bi Saudijci imali koji poen prednosti pred završnu rundu. Naime, generalni sekretar UN Ban Ki Mun insistirao je da se i predstavnici Irana pozovu na mirovnu konferenciju o Siriji, ali je povukao predlog samo nekoliko sati kasnije – veruje se na pritisak sirijske opozicije i Zapada. Bez Iranaca za stolom saudijskom princu bilo je nešto lakše da zagovara svoju poziciju – prelaznu vladu u kojoj nema mesta za Bašara al Asada.

Autorka: Nahima el Musaui / nr
Odg. urednik: Ivan Đerković