Protagonista filma „Savršeni dani“ (Perfect Days) je Hirajama, čovek koji se oslanja na strogu rutinu. Svakog jutra ustaje u zoru, potkresuje brkove, zaliva pažljivo svoje biljke koje je posadio u obližnjem sanduku, ulazi u stari kombi i odlazi na posao. Usput sluša kasetu iz svoje velike kolekcije klasičnog roka iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka – od Stonsa, do Kinksa. I naravno, u skladu s naslovom filma – Lu Rida.

Hirajama je čistač javnog toaleta u tokijskoj četvrti Šibuja. Posao mu nije glamurozan – sve te četke, džogeri, sunđeri… Ali to je važna služba, kojoj se Hirajama posvećuje pažljivo, s istim smislom za detalj kao i svim drugim trenucima svog dana. Ulogu Hirajame preuzeo je legendarni japanski glumac Jakušo Kodži i tu ulogu je s lakoćom ispunio hladnim dostojanstvom.

Sami toaleti su izuzetno lepi. Jedan ima blistavu belu kupolu, kao da je tu sleteo svemirski brod. Drugi je lavirint od drveta. Treći ima šarene, ali transparentne zidove. Kada zbunjena Amerikanka upita kako to funkcioniše, Hirajama bez reči uđe u kabinu, zatvori vrata. Staklo postane neprozirno.

-pročitajte još: Buena Vista Social Club: 25 godina legendarnog albuma

Tokijski projekat toaleta

Toaleti prikazani u filmu zaista postoje u tokijskoj četvrti Šibuja. Oni su deo projekta saniranja javnih toaleta. Nevladina organizacija Fondacija Nipon 2018. je pokrenula taj projekat. Koordinatorka projekta Jamada Akiko je rekla da je cilj da se suzbije imidž javnih toaleta „kao tamnih, prljavih, smrdljivih i jezivih mesta“.

U projektu su učestvovale vodeće arhitekte i dizajneri u zemlji, kao što su Ban Šigeru i Kengo Kuma. Uspelo im je da javnim toaletima udahnu novi život. Na taj način je nastalo 17 javnih toaleta u ovom kraju Tokija. Koncipirani su kao umetnička dela i dostupni svakome „nezavisno od pola, starosti ili hendikepa“.

Fondacija Nipon je potom uspostavila kontakt sa Vimom Vendersom, predlažući mu da snimi dokumentarni film o toaletima. Venders jako dugo ima snažnu vezu s japanskom kulturom. Venders navodi da je film „Tokijski sumrak“ koji je 1953. snimio stari japanski majstor Jasudžiro Ozu, jedan od glavnih razloga zbog kojih se počeo baviti filmom. Venders je tom režiseru posvetio svoj dokumentarac iz 1985 „Tokyo-Ga“. Četiri godine kasnije snimio je dokumentarni film u čijem je centru japanski modni dizajner Jodži Jamamoto.

-pročitajte još: „Nebo nad Berlinom“ u novom sjaju

Japanska kultura toaleta

U ovom slučaju Vendersu nije važna samo japanska arhitektura javnih nužnika. Hteo je učiniti vidljivim nešto što je duboko ukorenjeno u japanskoj kulturi. Zato se odlučio za filmsku dramu, a ne za dokumentarac.

„Na jednoj strani, u Japanu postoji izraziti osećaj za „uslugu“ i „opšte dobro“, rekao je nedavno Venders u jednom intervjuu. „Na drugoj strani je čista arhitektonska lepota javnih sanitarnih prostorija. Bio sam začuđen time do koje mere toaleti mogu postati deo svakodnevne kulture, a ne samo jedna skoro neugodna nužnost“.

I zaista, javni toaleti u Japanu su jedinstveni, u Tokiju su sveprisutni. Grad ima 53 toaleta na 100 000 stanovnika. A u Berlinu, gde je nedavno udvostručen taj broj – ima ih na isti broj stanovnika svega 11,5.

U Japanu su čak i obični toaleti na benzinskim pumpama ili u restoranima brze hrane prava čuda zahtevne higijene. Japan je vodeća zemlja u svetu kada je reč o viskoj tehnologiji toaleta, koji u pravilu imaju zagrejana mesta za sedenje, ugrađeni bide za pranje i sušenje, automatsko ispiranje vodom i izbor muzike za prekrivanje zvukova iz toaleta. Vodeći proizvođač sanitarnih uređaja u zemlji je Toto. Ta firma je i partner „Tokijskog projekta toaleta“, a ima i sopstveni muzej, u kojem se može videti istorija keramičkog toaleta s vodokotlićem.

Javni toaleti kao metafora za kulturu

Za Vendersa toaleti u Tokiju izražavaju jedinstvenost japanske kulture vredne divljenja. Ako bismo zamislili film o berlinskom čistaču toaleta, to bi bila mračna priča. „Savršeni dani“ je nešto drugo – vrsta zen meditacije o radostima običnog života. Hirajama ostavlja utisak monaha, njegovi dnevni rituali su vrsta spiritualne meditacije. Za ručak on svaki dan seda na istu klupu u bašti hrama. Fotografiše analognom kamerom isti svetlosni efekat koji proizvodi krošnja drveta.

U jednom intervjuu Jakušo Kodži je rekao da su Venders i njegov japanski scenarista Takuma Takasaki priču zasnovali na japanskom konceptu „komorebi“, na reči koja označava igru svetla i senke koju proizvodi lišće drveća – svaki trenutak je drugačiji i jedinstven. Prikaz je idealizovan, ali nije naivan. Postoji konflikt. Kada Hirajama mora da preuzme još jednu smenu u istom danu, kako bi zamenio čoveka koji je bez najave dao otkaz, njegova brižljivo izgrađena rutina je izložena smetnji. On dobija napad besa, veoma redak u njegovom životu. Kratka scena sa sestrom od koje se otuđio, ukazuje na traumu iz detinjstva od koje Hirajama beži.

„Savršeni dani“ nije naivna kaša na „nju ejdž“ način, već nežno posmatranje nagrada i žaljenja u nesavršenom životu – koji jedan čovek vrlo svesno i smišljeno živi.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.